Za mnoge od nas, letnji raspust je sinonim za detinjstvo — onaj zlatni period bez briga, kad smo brojali koliko još puta možemo da se okupamo pre nego što lišće počne da žuti.
Nekada je raspust mirisao na prašnjave puteve, lubenicu iz kamiona, ruke lepljive od sladoleda, na suncem sprženu kožu i prvu ogrebotinu od penjanja na drvo. Učili smo kako se peca, kako da preskočimo obradu, kako se sluša tišina kad svi spavaju u podne. I najvažnije – učili smo kako da budemo deca.
Danas, letnji raspust izgleda drugačije. Deca putuju više, imaju pristup nebrojenim sadržajima, tehnologija ih prati i podseća kad je vreme za „zabavu“. Ipak, često se uhvatimo kako tiho uzdišemo: gde su nestale igre bez kraja, skrivalice do mraka, i onaj osećaj slobode, koji ne stane ni u jedan ekran?
Roditelji danas planiraju, organizuju, traže edukativne sadržaje, kreativne radionice, kampove i kurseve. Sve s najboljom namerom. Ali možda zaboravljamo ono najvažnije — da je detinjstvo jedno i da ne traje zauvek. Letnji raspust nije samo prilika da se uči više, već da se oseti više.
Jer dete koje danas leži u travi i gleda oblake, sutra će lakše sanjati velike snove. Dete koje se dosadilo, naučiće da bude radoznalo. A dete koje ima slobodu da istražuje, naučiće da voli svet.
Zato ovog leta, dok planiramo izlete i aktivnosti, setimo se i da ostavimo prostor za dosadu, za bezbrižnost, za jednostavne stvari. Jer upravo iz tih trenutaka rađaju se one uspomene koje pamtimo ceo život — i koje ćemo jednog dana ispričati uz rečenicu: “Kad sam bio mali, letnji raspust je mirisao na detinjstvo.”
Danas, deca možda se možda ne penju na drvo, ali i dalje znaju da se smeju. Samo im treba dati vremena. I prostora. I nežnog podsećanja da leto ne mora da blista samo na ekranu, već i u stvarnosti — u čaroliji trenutka koji se ne ponavlja.
