Lična priča o postporođajnoj depresiji: "Beba napreduje, ja kopnim"

Ilutracija: Freepik

Piše: Ljiljana Španić

Prije koji dan se na jednom Instagram nalogu povela diskusija o postporođajnoj depresiji. Vlasnica profila (koju prati veliki broj žena) je izjavila kako ne vjeruje u depresiju i da je sve to iz glave. Kako je to jedna od platformi gde svako ima svoje mišljenje, krenuli su da se nižu komentari brzinom stampeda. Većina žena ju je podržavala. Govorili su kako se samo razmažene, lijene majke vade na taj termin. To su one majke koje nakon poroda odmah stave cigaretu u usta i veći dio dana vise na društvenim mrežama, a dijete daju na čuvanje i brigu ocu, bakama ili dadiljama (ovo je parafraziran jedan od najupečatljivijih komentara).Ne mogu da prestanem da razmišljam o tome.

Ispričaću vam lično iskustvo na temu – depresija i ja.

Nakon nekoliko godina isčekivanja i nadanja, konačno sam ostala u drugom stanju. Našoj sreći nije bilo kraja, željno i dugo isčekivana beba će konačno stići. Mi živimo skoro 2000 kilometara daleko od najbliže rodbine, i u startu smo znali, sami smo ovdje i sami moramo da se brinemo o tom djetetu. Ali to me ni u jednom momentu nije plašilo, jer sam neko ko je do tad bio ubjedjen, da sve sto želim i hoću, mogu. Početkom sedmog mjeseca moje trudnoće, muž je povrijedio kičmu. Do juče zdrav, prav i sposoban čovjek, je sada ležao prikovan za krevet. Bez regulisanog boravka u toj zemlji, bez ikakvog primanja na osnovu njegove povrede i moje trudnoće, jer smo još uvijek ilegalci, smo čekali dolazak bebe.

Prvih desetak dana sam ponavljala u sebi – biće sve u redu. On će ozdraviti, vratiće se poslu, kupićemo sve što nam treba i dočekaćemo je kako zaslužuje jedna željno isčekivana djevojčica. Ali od mantri i pozitivnog stava se ne živi. Svi ovi što proklamuju Lujiza Hej, stav življenja, probajte, otiđite u apoteku i kažite – ja sam pozitivan i biće sve ok, da li mogu time da se kupe čarape za otečene noge? Nisam probala, već sam krila recepte za te proklete čarape, da ih ne vidi on onako prikovan za krevet i da mu ne bude još gore. Radila sam dva dana nedeljno u osmom mjesecu trudnoće. Dva puta nedeljno sam sa stomakom do zuba išla da čistim tuđe stanove. I kad se onako ogromna, izvrnem dok ribam pod tuđeg stana, nisam mogla da kažem sebi sve će biti ok, nisam mogla iz glave da izbacim depresiju a ubacim ružičaste cvjetove. Petkom sam išla pješke, preko jednog mosta na posao. Svaki petak mog osmog, i veći dio devetog mjeseca trudnoće sam htjela da se ubijem. Stajala sam na mostu i govorila sebi – baci se. Olakšaj muke i sebi i svom nerodjenom djetetu. Od čega će da živi, ako nisi u stanju da ga dočekaš kako treba. Spasili su me slučajni prolaznici, koji su svaki petak u sve većem broju prolazili tim mostom, kao da su znali, neće se baciti dok ne bude most prazan.

Nekoliko dana pred moj porod, jedan doktor, ruke mu ljubim, uspio je muža podići na noge. Sve je krenulo da se vraća u normalu, sem mene. Ja sam već toliko bila potonula, da mi je crnilo zamazalo oči i začepilo uši. Trudila sam se da budem dobro pred drugima, jer reći će da sam nezahvalna. Za koji dan će doći dijete, muž je opet zdrav, a ja depresivna. Odakle mi pravo?

Porodila sam se. Ona zdrava, lijepa, a ja još mračnija nego prije. Plakala sam više od nje. U glavi se pitanja smjenjuju brzinom svjetlosti:

Da li sam dovoljno dobra za nju?
Da li ću znati sve oko nje?
Da li ćemo moći da joj pruzimo osnovno?
Da li će prestati da plače?
Kako ne mogu da je smirim, pa ja sam joj majka?
A šta ako umre u snu?
A šta ako se razboli?
Da li joj trebam ovako mračna?
Da li će joj biti bolje bez mene?
Da li ja imam majčinski instinkt?

On je morao da radi odmah drugi dan od našeg dolaska kući, nagomilale su se kirije i računi. Nas dvije smo ostajale same. Plakala sam više od nje. Posle dolaska s posla trudio se maksimalno, i sve mu je bolje išlo nego meni. Kod njega je ona bila mirna, a ja sam opet plakala i plakala.

Jedno veče mi je rekao: “Doći će sutra patronažna sestra da vas obiđe”.

Došla je. Beba napreduje, ja propadam. Kaže ona doći ću ja i sutra. Dolazila je žena sedam dana za redom. I vidjela kako kopnim. Umjesto da se oporavljam, ja kopnim, propadam, raspadam se. Želim da se radujem, da budem srećna, da uživam u majčinstvu, ali ništa mi ne ide. Voda za kupanje je ili pretopla ili prehladna, guza se osula, ogrebala se noktima po licu, od ničeg je nisam zastitila, stalno je nesrećna i zato plače.

Sedmi dan na odlasku, patronažna mi reče, dođi ti sutra do nas, prošetaj – blizu ti je. (Ovdje ima posebna ustanova koja se bavi zaštitom majki nakon poroda i djecom u ranom djetinjstvu).

Ja sam kod njih išla više od petnaest dana za redom. Razgovarala sa pedijatrom, sa psihologom, sa drugim majkama. Svaki put kada bih posumnjala u svoje majčinstvo, one su me pridržale da ne padnem. Zahvaljujući njima sam shvatila, da ne postoji savršena majka, već samo one koje se manje ili više trude. Da je u redu kad pogriješim, jer svaka majka je ponekad pogriješila, ali prizna i ide dalje. Oni su mi pomogli da shvatim da ova moja žaba ima samo jednu majku, mene, i da joj bolja, sposobnija, drugačija ne treba.

Sad, dvije godine od mog poroda, tek sad vidim koliko sam ja bila loše. I to nije nista strašno. Svako ima pravo da bude loše. Strašno bi bilo da mi nisu pomogli. Strašno bi bilo da je moj muž rekao – šta bre mračiš, sve je to u tvojoj glavi, ne vadi se na depresiju, već uzmi i potrudi se oko tog djeteta.

Depresija postoji. I depresije se liječi. I nakon poroda i generalno. Ali se liječi, samo uz prave ljude oko sebe!

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: