Svima nama je povremeno potreban jedan mali, žuti pas, da zamaše repom i podseti nas na to da imamo moć da menjamo i sebe i svet oko sebe
Mali pas velikog srca prva je knjiga za decu autorke Sunčice Ćirković. Namenjena je mlađim osnovcima ali verujemo da će u njoj uživati i nešto stariji čitaoci, posebno oni koji gaje ljubav prema psima i uopšte kućnim ljubimcima. Dečaka Marka, malog žutog psa i brojne prijatelje iz kraja ilustrovala je mlada ilustratorka Katarina Đurić.
Jednostavnim stilom i sa puno topline Sunčica Ćirković nam priča ovu priču o prijateljstvu između dečaka i psa. U nju je unela svoje dve velike ljubavi ‒ ljubav prema životinjama i ne manje važnu i veliku ljubav prema knjigama. Kako sama kaže, knjige je zavolela u biblioteci svoje osnovne škole i od tada pa sve do danas veruje u njihovu fantastičnu moć da menjaju dečje živote nabolje. Otuda je i u samom romanu biblioteka mesto susreta, knjige su prave heroine, a bibliotekarka blaga osoba koja spontano i nenametljivo uvodi dečaka u svet književnosti. Za Marka tako biblioteka postaje mesto gde su ga deca prvi put i u potpunosti prihvatila bez ikakvih predrasuda.
Odakle ideja za ovaj roman i da li je inspiracija možda došla iz Vašeg ličnog iskustva?
Ideja za ovaj roman je nastala pre nekoliko godina kada sam prelistavala svoju svesku iz četvrtog razreda osnovne škole i u njoj ponovo pročitala zanimljivu bajku o dečaku Marku koju sam tada napisala. Eto zašto ne treba bacati stare sveske iz srpskog! U prvobitnoj priči o Marku cela radnja je fantastična, pojavljuju se razna izmišljena bića. Htela sam da na osnovu nje napišem roman za decu. Tada sam napisala prvo poglavlje i tu se zaustavila. Vremenom sam sasvim zaboravila na tu ideju. I onda, potpuno neočekivano, prošle godine sam sela i napisala roman do kraja, za manje od tri nedelje. Pošto se to desilo oko mog rođendana prošle godine, a roman „Mali pas velikog srca“ je objavljen oko mog rođendana ove godine, volim da mislim kako je on, u stvari, poklon desetogodišnje mene svojoj odrasloj verziji.
Da li biste mogli ukratko da nam predstavite glavne junake romana, dečaka Marka i psa Vilija?
Marko je jedno dobro, poslušno i usamljeno dete koje se ne snalazi najbolje među svojim vršnjacima i nema adekvatnu podršku okoline za sve ono što mu je potrebno. A najviše od svega mu je potrebna iskrena, čista prijateljska ljubav. Kučence Vili je sasvim slično Marku, s tim što je u još gorem položaju od dečaka jer je sasvim nemoćno da sebi pomogne. I onda se dešava čudo – Marko spasava Vilija, a istovremeno će i Vili spasti Marka. Oni zajedno pobeđuju i pronalaze svoje mesto pod suncem.
Kako je tekao proces pisanja ove knjige?
Knjigu sam pisala brzo, sa uživanjem i bez ikakvog plana. I mene je zanimalo šta će se dogoditi na sledećoj stranici, pa sam žurila da što pre saznam. Pisala sam kao kad gledate neki zanimljiv film. Do samog kraja ni ja nisam znala kako će se roman završiti.
Šta Vam je predstavljalo najveći izazov tokom pisanja?
Pisanje ovog romana je bilo poput igre. Nisam imala na umu neke svesno definisane ciljeve, samo sam htela da napišem roman o dečaku Marku i da nastavim tamo gde sam stala kada sam imala deset godina. Tek kada sam ga napisala i pročitala u celini, videla sam koliko u njemu ima važnih tema i koliko slojeva se krije u naizgled jednostavnoj priči. Tokom pisanja jedini problem mi je bio da procenim da li sam prilagodila dečjem uzrastu objašnjenja pojedinih ozbiljnih društvenih problema kojima se roman bavi. Kada sam imala dileme, konsultovala sam se s dečjim psihoterapeutom dr Katarinom Višić, tako da sam na kraju bila sasvim sigurna da će deca na pravi način razumeti poruke koje sam želela da im prenesem.
Marko, glavni junak ove priče, nosi se sa osećanjem nepripadanja društvu. Da li ste ovim putem hteli da pomognete deci koja čitaju roman a koja se možda nalaze u istoj ili sličnoj situaciji?
Iako to nisam svesno nameravala, čini mi se da sam uspela da napišem roman koji pomaže deci da izgrade samopouzdanje i da kroz Markov primer nauče da uvek ima nade i da nikada ne treba odustati od sebe. Svako dete može i treba da pronađe nešto u čemu je dobro i da se trudi svim silama da promeni okolnosti u svoju korist. I to ne važi samo za decu već i za odrasle kojima knjiga dospe u ruke. Svima nama je povremeno potreban jedan mali, žuti pas, da zamaše repom i podseti nas na to da imamo moć i da možemo da menjamo i sebe i svet oko sebe.
Kroz ceo roman se provlači tema ljubavi između čoveka i psa. Koliko je na to uticala činjenica da i sami imate psa za kućnog ljubimca?
Ako pitate moju Milicu, ona će vam reći ne samo da ste u pravu nego i da bi ona mogla da položi svoje šape na autorska prava. Neki delovi romana su direktno inspirisani njenim nestašlucima i dogodovštinama (da, stranica 46, pogodili ste!). Ali bez šale, ljubav koju osećam prema njoj u velikoj meri je oplemenila moj život. Mislim da je veza između čoveka i psa ili nekog drugog ljubimca nešto posebno i dragoceno.
Radite u Osnovoj školi „Zvezdobrojci“. U kojoj meri je iskustvo stečeno u radu sa decom uticalo na nastanak ove priče?
Predavanje srpskog jezika kao zavičajnog u „Sava“ onlajn školi (u okviru matične Osnovne škole „Zvezdobrojci“) otvorilo mi je vrata u svet detinjstva, mašte i igre. Moji đaci su u uzrastu kada su im veoma važna prijateljstva, kućni ljubimci, osećanje pripadanja grupi. To je period u kome se formira njihov identitet. Na neki način mogu da kažem da sam ovaj roman napisala za njih (kao i za sve njihove vršnjake), sa željom da im pomognem da shvate da nikada ne treba odustati od sebe i da za svako dete postoji grupa vršnjaka u kojoj će se ono osećati radosno, korisno i prihvaćeno, gde će njegove sposobnosti doći do izražaja i biti vrednovane na pravi način.
Koje knjige i koji pisci su obeležili Vaše odrastanje?
Moje detinjstvo je obeleženo velikim brojem knjiga, jer sam, baš kao i Marko, Ana i drugari iz romana, bila član jedne divne bibliotekarske sekcije. Najviše sam volela „Hajdi“, nju sam pročitala nekoliko puta. Na drugom mestu je bio „Vinetu“, ceo komplet. Bila sam opsednuta sudbinom mladog apačkog poglavice i Indijanaca. Volela sam i pesme Ljubivoja Ršumovića, Milovana Danojlića i Desanke Maksimović. Zanimljivo je da je u osnovnoj školi koju sam pohađala radio i dečji pisac Gradimir Stojković, tako da je neizostavni deo mog odrastanja bio i „Hajduk“ koji se upravo tih godina pojavio.
Izvor: Detinjarije.com
