Jutros sam širila veš na terasi i mirno gledala svoja posla. Baš tad, sretoše se moje dve komšinice i stadoše jedna pokraj druge, toliko blizu mene, da zaista nisam prisluškivala, ali sve se moglo lepo čuti:
„Ja ženo ne znam gde udaram, veruj! Budim ih ujutro, spremam odela, doručak, knjige za školu, opremu za fizičko, i to sve dok oni zevaju, gledaju crtaće i bulje u one telefone, ne mogu čarapu bre, ženo, da im potrefim na nogu. O pertlama na patikama ne bih. Pa onda zube im peri, pa guzu, ako su pri nuždi, pa krevete namesti, ma haos živi!“očajno će Prva.
„Potpuno te razumem. Jutro je užas, a tek popodne! Juri s posla po njih u školu, vozi ih pravac na sportić, engleski, crtanje, slikanje, pevanje, plesanje…“nabraja Druga.
„Ne zaboravi privatne časove: matematika, srpski, nemački, ma horor priča! Jedva stignem kod frizera. O manikiru da ne govorim, a masaža je već misaona zamenica,“ dopunjava je Prva, dok će ažurno Druga:
„Misliš imenica, draga.“
„Imenica, zamenica, sve se to na kraju svodi na isto“, blago pocrvenivši u licu, glasno se nasmeja, pa žurno nastavi Prva:
„A kad ih uveče vraćam kući, skaču i ciče po autu, kao da su na igralištu, najmlađi me vuče za kosu… Prvo im smireno kažem da se umire, pa onda viknem, ali ništa ne vredi…“ sad već plačljivim tonom priča Prva.
Složile su se kako je najiscrpljujuće kada deca uveče treba da urade domaći zadatak i da se okupaju. Gledaju u te udžbenike i sveske, jedva koje slovo i broj da napišu. One ih tiho mole da urade šta treba, pa da se okupaju. Onda malo viču na njih. Ali, ništa se ne dešava. Onda im obećaju neku nagradu. A ako ni to ne upali, mala ćuška nije na odmet. Na kraju, urade umesto nih te proklete zadatke – i njima treba malo mira kada klinci zaspe. A i ta učiteljica, ko da su deca na fakultetu:
„I što je najgore, neki dan stariji sin mi je razbio nov, novcat telefon! Šta raditi s njima, lepo te pitam?! To nije bilo u naše vreme“, umotana u pamet celog sveta, zaključuje Druga.
Dok udišem čistu odeću moje dece, trudeći se da taj miris upijem svakom porom svog bića, njih dve se polako rastaju. Dogovorile su se da će ovih dana otići da popiju kaficu. Decu će ostaviti u onoj igraonici, što se plaća na sat, pa nek se skaču do mile volje, lakše će zaspati. I tako one odoše, a ja ostadoh, da gledam svoja posla. I sve se nešto mislim, šta ono beše, u moje vreme?
Kroz svakodnevne životne priče, kao pedagog, novinar i pisac sa mnogogodišnjim iskustvom, pokušavam da se ušunjam u vaša srca i da vam donesem mnogo osmeha i po neku mudrost.
Izvor: Detinjarije.com
