Majčinstvo u 20/30/40-im: Branislava Radević-Stojiljković

Branislava Radević-Stojiljković, pisac i prevodilac iz Beograda, majka osamnaestogodišnjeg Bogdana, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Odmah da kažem: ne volim zimu, iako sam se rodila jedne strašno hladne zime, u državi koja više ne postoji. Živela sam u različitim mestima i sredinama, te bi se moglo reći da imam više zavičaja ili da ga uopšte nemam, zavisno od perspektive i namera posmatrača. Menjala sam državljanstvo dvaput i od tada mi to više nije važno. Diplomirala sam Opštu književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i komparativistika mi je trajno obeležila život u svakom pogledu. Pišem i objavljujem prozu. Ne prihvatam nijedan oblik diskriminacije. S mužem i sinom živim pored vode – pored Save u Beogradu i uz Jadran u Perastu. Profesija imam u najmanju ruku koliko i zavičaja: radila sam kao bibliotekar, profesor, urednik, redaktor, lektor… Poslednjih petnaest godina se bavim književnim i poslovnim prevođenjem, iza mene je devedeset pet prevedenih knjiga, jedan roman i jedna zbirka pripovedaka.

Ja – mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Postala sam mama u trideset petoj i snašla sam se – odlično. Preko svih očekivanja, ako je uopšte i bilo nekih očekivanja. Bila sam trudnica za vreme NATO bombardovanja, zbog čega sam se obrela u ulozi majke zapravo i pre nego što sam to postala. Naime, zbog ekstremnih vanrednih okolnosti, svi moji postupci su bili vođeni samo jednom mišlju: da sačuvam svoju još nerođenu bebu. Rečju, i pre no što sam postala majka, iskusila sam šta znači staviti nekog drugog pre sebe, u izvesnom smislu poništiti sebe radi drugoga.

Kad sam bebu dobila, „baratala“ sam njome kao da mi je peto dete – sve mi je bilo normalno, ništa nije moralo biti sterilno, a kad je Bogdan napunio šest meseci, vratila sam se na posao, a suprug je na sebe preuzeo porodiljsko odsustvo i snašao se takođe odlično. Naše dete nije pojelo nijednu kupljenu kašicu, spremalo mu se svakog dana sveže, ukusno, začinjeno ljubavlju i pažnjom. Neprekidno je bio u fizičkom kontaktu s jednim od roditelja ili s oboma, često je spavao s nama u krevetu, pre no što je napunio godinu dana putovao je s nama, i uopšte, verujem da nema pravila u podizanju deteta koje, od tada pa nadalje, nismo prekršili. I preživeo je, danas ima osamnaest godina i nemamo velikih primedbi na njega, a nadam se ni on na nas.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Mislim da nikad nije „pravo vreme“ da se rodi dete i da niko nikad nije zaista spreman na to. A kad se to desi, sve se reorganizuje i prerasporedi i… živi se, biva, dan za danom, mnogo se toga promeni, nešto se žrtvuje, neizmerno mnogo se dobije. Odluka o tome kad roditi dete zavisi od ambicija, profesije, školovanja… Verujem da je mladim majkama teže, jer moraju da žrtvuju više svog života i životnih ambicija od starijih, koje su nešto već postigle, ustalile profesionalni, bračni, imovinski životni tok, koje su već izgradile neke druge indetitete pa im je na toj osnovi lakše da izgrade i identitet roditeljke, jer imaju više životnog iskustva, samopouzdanja, a neretko i više vremena da se svojim detetom bave.

S druge strane, kad se o ovome govori i razmišlja i odlučuje, treba uzeti u obzir i interese deteta. Iako je za roditelje često komotnije dobiti dete u kasnijim godinama, ne treba zaboraviti da to znači da će dete biti u tinejdžerskom uzrastu kad oni budu u pedesetim i da to može podrazumevati oštrije „sukobe generacija“, ili situacije u kojima dete biva primorano da se stara o bolesnim roditeljima, odnosno da nosi breme odgovornosti koje ne bi trebalo da nosi u ranoj mladosti.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Bilo ih je poprilično. Recimo, kad je kao dvomesečna beba dobio kijavicu i krkljao, nismo znali koliko je ozbiljno. Zbog nezadovoljavajuće pedijatrijske službe u našem Domu zdravlja, zvali smo komšiju i prijatelja da mu posluša pluća stetoskopom. Sve bi to bilo u redu da dr Miloš Čalić nije vrstan veterinar, s Veterinarskog fakulteta u Beogradu. Računajući da se svakodnevno susreće s pacijentima koji ne mogu da mu kažu šta ih tišti, i koji su često i sitniji od naše bebe, imali smo u njega puno poverenje. To se ispostavilo kao opravdano, a mi smo ostali upamćeni kao roditelji koji su zvali veterinara da im pregleda bebu.

Naša kuća je Kuća Knjiga. Bogdanu su se čitale i glumile slikovnice otkad je imao šest meseci i počeo da sedi. A gledali smo, kao i toliki drugi, i crtane filmove po bajkama, između ostalih i „Uspavanu lepoticu“. U vreme kad je tek bio progovorio, jednoga dana sam spavala po podne, a on se popeo na krevet i, uz poklič: „Uspavanaaaa!“, bacio se na mene, valjda s namerom da me poljubi i probudi. Uspeo je, međutim, zahvaljujući žestini i inerciji, da mi čelom razbije arkadu. Ne pamtim mnogo situacija u kojima sam se više prepala, od tog prinčevskog poljupca.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovali mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Pre bih im savetovala da ozbiljno razmisle o tome da li uopšte žele decu. Žene često rađaju decu između ostalog i radi društvene potvrde svoje vrednosti – žena bez dece, bračni par bez dece, i danas se smatra društvenom anomalijom, a ljudi bez dece manje vrednim. Ako ne žele decu, ne treba da osećaju grižu savesti zbog toga, već da razmisle o razlozima i razgovaraju sa svojim partnerom, čije su želje podjednako važne. Dvadeset godina sam se profesionalno bavila decom kao pedagog, što u okviru redovnog školstva, što privatno. Videla sam mnogo nesrećnih roditelja i mnogo nesrećne dece. Biti roditelj nije obavezno, niti obavezno donosi sreću u životu.

A ako žele, biću staromodna i savetovati im pre svega da rode ili usvoje dete iz ljubavi, s partnerom kog vole i koji voli njih, i s kojim će, ako je moguće, podeliti i roditeljstvo i život.

Mladi ljudi, obuzeti svojim ličnim životom i preokupacijama, često postavljaju pitanje šta mi sami konkretno dobijamo roditeljstvom? Osim deteta kao takvog, dobijamo nešto što nam samo i jedino roditeljstvo može pružiti: šansu da shvatimo i utešimo dete u sebi, ono dete koje smo nekad bili. To je dar koji se lako previdi i potceni, a veliki je.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Najvažnijim smatram uzajamnu bliskost i otvorenost. Dete nije glina od koje mi pravimo čoveka, to je mali čovek kog smo svojevoljno doneli na svet i za to pruzeli odgovornost. Ta odgovornost pak ne znači nikakvu moć i ne sme da podrazumeva autoritarnost. Dozvolimo detetu da samo odluči kad ćemo i u čemu za njega biti autoritet, nemojmo mu ga nametati, jer ćemo mu time nametnuti lažna osećanja i lažne postupke, koje posle, kao odrastao čovek, neće više moći lako da razlikuje od autentičnih, a to onda bude velika muka i problem.

Dete je bezazleno, nejako, slabije. Nad njim se ne sme manifestovati sila, sila samo nanosi telesni i duševni bol. Dete bezrezervno veruje roditelju. Mislim da se ne treba postavljati kao svemogući i sveznajući, veliki roditelj, jer to nismo. Ako to činimo, neizbežno je određen čas kad će se naše dete u nas razočarati. U svakom odnosu s voljenim bićem se raste, preispitujemo sebe i menjamo se. Ni odnos roditelj – dete nije izuzetak.

Zatim, mislim da je veoma važno vaspitati dete da bude samostalno, odgajiti ga tako da se u njemu javi snažna želja da ode. Ako je pak nema, treba ga gurnuti iz gnezda. Verujem da je to za roditelja najteže, naročito za majku koja je svoje dete rodila. Njena se ljubav, od porođaja kao krvavog telesnog razdvajanja, preko prestanka dojenja pa nadalje, svodi na neprekidno i sve dublje razdvajanje. Treba ih pustiti da odu, da sami stvore svoj život da bi se vraćali, što roditelju nije lako.

Na roditeljskom putu svi grešimo, ali tu, srećom, postoji jedan moćan regulator, a to je ljubav. Zato se ona nikad, ni jednog časa ne sme podrediti ni ambiciji ni novcu niti bilo kojoj materijalnoj vrednosti. Ljubavi, međutim, nema uvek. Nigde ne piše da dete mora da voli roditelje i obratno. Taj se odnos gradi i ljubav neguje.

Ovo me niste pitali

Biti majka je čudesno. Trudnoća i porođaj nepovratno izmene ženu na mnogo načina, pre svega tako što je obogate jednom neopisivom novom dimenzijom ljubavi. Ne treba međutim, zaboraviti da, otkad se rodi, dete ima i oca, te da on nije ništa manje važan i ne treba da ima manju ulogu u podizanju deteta. Društveni mit o svetom materinstvu naneo je veliku štetu ženama. Odgovorno tvrdim da ne postoji ništa što otac ne može da uradi isto kao i majka, pošto ga je jednom rodila. Očeve obaveze ne treba da budu ništa manje, njegova osećanja i on sam nisu manje važni.

Zatim, ne treba zaboraviti i na ostale modele porodice, koja ne mora biti biološka, a ni tradicionalna. Imamo porodice s jednim roditeljem, porodice sa usvojenom decom, porodice s roditeljima istoga pola. Sve te porodice treba da imaju ista prava, da budu društveno prihvaćene, bez diskriminacije, sa svešću da je roditeljstvo nešto što treba poštovati, uvažavati, i na svaki način pomagati i podržavati.

I još nešto: roditelji su u odnosu na decu u prednosti jer imaju dvostruku perspektivu, i sami su bili deca i imali su ili imaju roditelje. Tu prednost treba koristiti. Jedini praktični savet koji je uvek delotvoran glasi: kad ne znate šta da radite, samo se setite sebe i svojih roditelja, i sve će odmah biti jasnije i lakše rešivo. Odnosno, znaćete da uglavnom ne treba da radite ništa sem da im kuvate, da ih volite i pustite ih da rastu.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: