O meni
Ja sam Jana Adamović, strip autorka i ilustratorka, beograđanka, feministkinja, supruga jednom divnom Igoru i mama jednom presmešnom (uskoro) predškolcu Tarasu.
Svaki od ovih elemenata je za mene jednako važan deo slagalice, ako bi ijedan izostao, ne bih bila kompletna. Tako su i moja karijera i roditeljstvo počeli istovremeno. Ubrzo nakon što sam završila fakultet rešili smo da imamo bebu, a prvi posao za jednog od najvećih francuskih izdavača stripa dobila sam u petom mesecu trudnoće. Radila sam tokom cele trudnoće i nisam dugo čekala da se vratim poslu nakon porođaja. Prednost mog i suprugovog posla je što radimo od kuće, tako da smo se zajedno brinuli o bebi, domu, i radili. To se pokazala i kao velika prednost tokom još uvek aktuelne pandemije.
Pandemija virusa COVID-19 je potpuno okrenula naglavačke sve što sam imala zacrtano za ovu godinu, kao i svima. Strip projekat na kojem radim za američki Dark Horse je odložen, s namerom da se nastavi u budućnosti, nadam se uskoro. Trenutno, moj jedini plan je da moja porodica ostane zdrava, fizički i mentalno. Trudimo se da budemo složni i kreativni u rešavanju problema. Crtanje je sada manje posao, a više “ventil” i “filter” kroz koji sa humorom predstavljam sve što me inspiriše, ljuti, plaši, nasmejava… Crteže i stripove delim na instagramu i fejsbuku, i uvek me oduševe reakcije ljudi. Odavno želim da napravim strip album o mom iskustvu kako je to biti mama, pa lagano na tome sada radim, ali bez nekih pretenzija o tome kada će biti gotov i objavljen.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Kao što sam već spomenula, zatrudnela sam gotovo odmah posle fakulteta, a porodila se u 25 godini. S obzirom na tadašnje okolnosti, mislim da sam se odlično snašla u toj novoj misiji. Kako je moja mama preminula godinu dana pre nego što ću zatrudneti, nisam imala u blizini neku ženu koju bih se usudila da pitam za savet. Delimično nisam ni želela savete, već sam htela sebi da dokažem da mogu sama. Čitala sam knjige o roditeljstvu, išla na kurs roditeljstva, na pripremu za porođaj i dojenje. Plašila sam se da li ću umeti da se snađem, naravno, ali duboko u sebi sam znala da će sve biti ok. Porodila sam se bez komplikacija i bez epidurala, a suprug je sve vreme bio uz mene. Taras je bio divna tiha beba, sisao je, spavao… Iako je prva godina bila naporna, mislim da smo dobro prošli. Svaki period je donosio svoje izazove, ali naročito smo strepeli kad nikako nije progovarao. Umesto da nauči srpski/hrvatski (jer tata je iz Zagreba), on je nas naučio svom potpuno izmišljenom jeziku. Na sugestiju prijatelja, odveli smo ga u Union Health u Beogradu, gde je ustanoviljeno da Taras ima ekspresivnu disfaziju. Tamo je, od svoje treće godine, upornim radom s logopedom, a i s nama kod kuće, uspeo da savlada sve poteškoće sa govorom, i sada ne prestaje da priča!!!
Sve u svemu, od kako sam planirala trudnoću pa do danas, glavne vodilje su mi intuicija, informisanost i doslednost. Mislim da svaki roditelj treba da sluša svoj unutrašnji glas, jer on ili ona najbolje poznaju sopstveno dete.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?
Hajde da krenemo od izazova mama u dvadesetim. Najveća predrasuda sa kojom sam se suočavala je neverica okoline da je moje trudnoća željena i planirana. Moja odluka da postanem mama u 25. kosi se sa trendom koji diktira mladim ljudima da prvo moraju da se «izluduju», da izgrade karijere, steknu imetak, pa tek onda da razmišljaju o deci. Naravno, to je sasvim OK, jer treba imati svest o tome u kojim uslovima donosimo decu na svet. Gotovo sve mame koje sam sretala bile su starije od mene, a više nisam imala zajednički jezik sa sopstvenom generacijom, jer me je roditeljstvo odvojilo od nje. Zato sam se ponekad osećala usamljeno. Glavna prednost je za mene bila doslovno «biološka»: brzo sam začela, bilo je manje šansi za rizičnu trudnoću što je vrlo utešna pomisao za svaku buduću mamu, relativno lako sam podnela trudnoću i brzo se oporavila. Imala sam mnogo energije, elana i želje da se dokažem, i potpuno sam uživala u brizi o mom detetu.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Takvih situacija je bezbroj! One su i glavna inspiracija za moje stripove. Dobar primer je kad sam tokom jednog od brojnih noćnih podoja od umora «istripovala» da mi na pokretnoj traci stižu na stotine malih Tarasa koje moram da dojim. Drugom prilikom sam po moćnom mirisu iz pelena zaključila zašto se pečurke koje sam tog dana spremala za ručak zovu SHIT-ake, a ima i novijih situacija sa epidemijom, higijenom i lepnjenjem slina po mami…
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Pravo vreme je onda kad jajnici počnu da «zavijaju» a srce kaže: «To je to, vreme je.» Ako se gleda samo racionalno, kakva je ekonomija, ratovi u svetu, klimatske promene, da li imam dovoljno veliki stan, auto… nikad nije vreme. Slušajte šta vam vaš unutrašnji glas govori, i odlučno ga sledite. I okružite se ljudima koji vas vole i podržavaju.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Ključni su uzajamno poverenje i poštovanje, dobra komunikacija, otvoreno pokazivanje nežnosti, dobra rutina i doslednost. I mnogo strpljenja. Dete će sve ovo usvojiti samo ako mi prvi pokažemo da ga poštujemo, da mu verujemo, da ga volimo i ako otvoreno pričamo o sebi. Verujem da se na taj način grade čvrsti temelji odnosa koji kasnije, kako dete odrasta, može zdravo da se razvija. Istovremeno postavljamo uzor kakvim međuljudskim odnosima će naše dete kasnije u životu težiti.
Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?
Taras uživa da pomaže u kuhinji. Često kuvamo zajedno, i vrlo spretno sam secka voće i povrće. Sam sprema najbolju cedevitu na svetu, da se mama i tata osveže. Tarasov tata je odličan kuvar, i priprema hrane je jedna od obaveza koju ravnomerno delimo, tako da i na njegovom primeru Taras vidi i da ne postoje «muški» i «ženski» poslovi. Nikad nismo imali problem sa izbalansiranom ishranom, i rano je naučio šta je dobro, a šta ne. Ljubav prema dobroj i zdravoj hrani je porodična osobina. Čak me je baka u šali grdila da sam mu isprala mozak kad je odbio sladoled «da ne bi pokvario ručak». Grickalica i junkfood-a nema na našem meniju.
Ovo me niste pitali
Za mene je veoma bitno ono što u polu-šali zovem “feminističko vaspitanje”, baš zato što je moje dete dečak. Stalo mi je da od ranih dana nauči da se s poštovanjem i uvažavanjem odnosi prema devojčicama i ženama. Da ih doživljava kao potpune osobe koje imaju svoje snove, ambicije, stavove. Da nauči da poštuje tuđe granice, da bude svestan tuđih, ali i sopstvenih osećanja, i da se ne plaši o tome da razgovara. Da ne zazire od onih koji su “drugačiji”. Prezirem i ne tolerišem upadice poput “pravi muškarci/dečaci ne plaču”. Pokazujem mu na sopstvenom primeru time što ne krijem aspekte mog bića koji nemaju veze sa ulogom mame i supruge, i na primeru odnosa koji imam sa njegovim tatom – stabilan i nežan odnos pun uzajamnog razumevanja, podrške, dogovora i mnogo humora. Smatram da je dosadašnji “tradicionalni” model vaspitanja činio magareću uslugu dečacima isto koliko je škodio devojčicama. Verujem da, bez tog pritiska, naša deca mogu da odrastu u zdravije, suvislije i srećnije ljude.
Izvor: Detinjarije.com
