Majčinstvo u 20/30/40-im: Jelena Višekruna

Jelena Višekruna je po struci pedagog, što znači da joj se decom bavi i profesionalno i “amaterski” kao mama desetogodišnje devojčice. Za Detinjarije ona govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Ja sam Jelena Višekruna, živim i radim u Novom Sadu. Studirala sam pedagogiju na filozofskom fakultetu i stekla diplomu master pedagog. Ono što je tema mog interesovanja jeste vaspitanje, u svakom smislu. Čvrsto verujem da vaspitanje izgradjuje našu ličnost. Ono počinje i pre rodjenja i u velikoj meri formira naš odnos prema samom sebi i svetu koji nas okružuje. Bavim se savetodavnim radom sa roditeljima i svima ostalima koji u rukama imaju moć vaspitanja.

Samovaspitanje vidim kao ključnu veštinu svakog pojedinca koji želi da živi život u skladu sa sobom. Stoga sam svoje znanje iz pedagogije „naslonila“ na psihoterapiju i bavim se psihioterapijskim i savetodavnim radom i sa decom i sa odraslima. Mislim da i pedagogija i psihoterapija imaju isti cilj, a to je izgradnja celovite licnosti.

Ovo je lep period mog života i biram da radim stvari koje me usrećuju… od druženja i pevanja do psihoterapije i ličnog razvoja. Imam 38 godina i mama sam jednoj divnoj devojčici koju neizmerno volim!

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Rodila sam jednu divnu bebu devet dana pre mog 28. rodjendana. Sećam se gotovo svih detalja i priprema za taj veliki dan.

Kako je rasla beba tako sam i ja kao majka i kao ličnost sazrevala. Postalala sam odgovornija, disciplinovanija i savesnija (što mojoj prirodi bas i nije bilo svojstveno). Promenili su se prioriteti, moja je beba zauzela vodeću poziciju u mom životu i sve su se druge aktivnosti spram njenih potreba organizovale. Uživala sam u toj ulozi novopečene mame i puno sam uložila u nju, u naš odnos i u sebe kao roditelja.

A sad uživam u ulozi mame, one koja je na pragu velikih izazova adolescencije i spremna sam!

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?

Za mene je biti roditelj jako veliki i važan zadatak, onaj životni. Svesna sam koliko je uloga roditelja moćna i koliki je uticaj nas odraslih i okruženja na to kakva će nam deca biti, i mislim da za tu ulogu moramo biti spremni. To nema veze sa godinama, to ima veze sa zrelošću. Izgraditi sopstvenu ličnost i ličnost svog deteta nije ni malo lak zadatak ali je u isto vreme i divan, najdivniji.

Prednosti roditeljstva u nekim zrelijim godinama mogu biti te što možeš da se posvetiš bebi i ne razmišljaš da li su ti drugarice u izlasku, jesi li propustila nešto dok si kući i neguješ bebu a tvoje društvo putuje i „luduje“. Prednost roditeljstva u zrelijim godinama je i ta što si okružen drugaricama i prijateljima koji su isto mame i tate, deca vam se igraju zajedno i zajedno rastu. Zrelost ne pati ako nema ko da pričuva bebu dok bi mama sa drugaricom na piće, na manikir ili pedikir… zrelost je kad ti je važnije kako ćeš dete vaspitati od toga koja ćeš kolica kupiti….

Jednostavno, moj je odgovor da je prednost zrelost, a to nema uvek veze sa godinama.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Ono što je sigurno, to je da koliko god želeš da si savršen roditelj i koliko god mislis da si spreman uvek ima i biće situacija koje će iznenaditi. Savršeno ne postoji i toga moramo biti svesni. Treba da težimo da budemo što bolji roditelj, ali i da znamo da će se desiti i po koja greška, jer i najbolji greše, ljudski je.

Bilo je situacija dost. Spetljan si na početku, prva beba, sve novo, saveti i pitanja pljušte sa svih strana: „zašto plače?“, „da nije gladna?“, „da nije žedna?“, „kako je spavala?“, probaj ovo, probaj ono i naravno da svaki put nudiš i vodu i da opet jede jer, Bože moj, mora da postoji neki „jak“ razlog zbog kog plače.

Bilo je uspavljivanja satima da bi se spavalo 15 minuta, bilo je suza i smeha. Budili su se razni strahovi i brige koje su se smenjivale sa srećom i ponosom zbog prvog osmeha, prvog zubića, koraka, prve reči, prve prospavane noći… Sećam se kako sam se probudila jednu noć i ne vidim je, nema je, ni u krevetu a ni u krevetiću, tada je imala 7 meseci, panikaaaa, ustajem izbezumljena… ona sedi ispod stola u trpezariji, mirna i u „velikom poslu“, raspertlava svoje cipelice koje je negde usput pokupila. Još nisam shvatila kako je i na koju foru sišla sa kreveta. Vreme brzo leti „Taća Manić“ kako je sebe tada predstavljala (Saša Mandić) sada ima skoro 11 godina i divna je devojčica, a mama „Evava“ (Jelena, moja malenkost) je ponosna sto je baš nju rodila, takvu kakva jeste.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Pravo je vreme onda kad je dete tu!!! Kad god da se desi, vreme je za dete.

Najlepše i najidealnije je roditi dete iz velike ljubavi, uživati u njemu, u porodici, u sebi kao roditelju, u svom partneru, graditi i negovati odnose i jačati ih. Teško je reći koje su to godine, kad je to pravo vreme, ali mislim da je to onda kad znaš da kao roditelj imaš veliku odgovornost i svestan si da si ti najvažnija figura u životu svog deteta.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Isto kao što vaspitavamo naše dete uz njega vaspitavamo i sebe. Spoznajemo neke skrivene delove našeg bića koji su spavali dok nismo postali mame i tate. Tako sam i ja naučila puno toga za ovih skoro 11 godina. Naučila sam puno o sebi i puno sam ulagala u sebe i svoju ličnost. Mislim da je put ka zdravom odnosu sa decom u tome koliko zdrav odnos imamo prema sebi.

Slušajući šta i kako treba sa decom, preplavljeni raznim školama roditeljstva i mnogobrojnim savetima, roditelji su često nesigurni. Važno je odnos relaksirati, ne plašiti se grešaka jer će ih svakako biti, ne plašiti se posledica po detetovu ličnost jer se čovek razvija dok je živ, uči, napreduje, greši i može da se menja. Nema mesta strahu. Svi se razvijamo i menjamo tokom života! U redu je biti roditelj koji ponekad pogreši i prizna svoju grešku.

Odnos treba graditi na iskrenosti. Ako deca imaju poverenja u vas oni stiču sigurnost i u vas ali i u sebe i rastu u stabilne ličnosti.

Ovo me niste pitali

Niste me pitali „Jelena gde ti je muž“? 🙂 Šalu na stranu, ali jako važna tema jeste razvod roditelja, a ja imam i lično i profesionalno islustvo na tu temu.

Roditeljstvo dobija novu notu kada su roditelji razdvojeni, pogotovo ako jedan na sebe preuzme veću brigu o detetu. Razvod, kakav god bio, nije prijatan dogadjaj i potrebno je razumeti kroz koje faze moramo proći i kako raditi na prihvatanju novonastale situacije. Kada je odluka donešena i kada smo sigurni da je razvod najpametnije rešenje, tada treba raditi na tome da taj period prđe sa što manje posledica po sve, a po decu najviše.

Proces razvoda je najdelikatniji kada su deca u pitanju, jer su roditelji uglavnom fokusirani na sam čin razvoda i svoja osećanja koja su burna u tom periodu. Njihove kompetencije za brigu o deci drastično opadaju. Ali ako svesno prolazimo kroz razvod, mi ćemo i našoj deci pokloniti razumnu pažnju i objasniti im na adekvatan način kroz koji period života prolazimo i biti im podrška.

To je period u kom je u redu da smo tužni ali treba da znamo da ta tuga ne treba da nas preplavi toliko da nemamo snage da ustanemo iz kreveta. U redu je da se plašimo samoće, budućnosti, ali nije u redu da dopustimo da nas taj strah blokira… Dakle, imamo pravo na sva osećanja, ali da upravljamo mi njima a ne ona nama! Time i detetu šaljemo jasnu poruku da je život nekad „siv a nekad žut“ i da smo mi gospodari svog života šta god da se dešava.

Izvor: Detinjarije.com