O meni
Ja sam Marijana Jovanović, diplomirani inženjer saobraćaja, Kostina i Petrina mama, predsednica Centra za promociju bezbednosti saobraćaja, preduzetnica, instruktorka za dečija auto-sedišta, altruista i borac za unapredjenje bezbednosti saobraćaja kroz preventivne aktivnosti, pre svega kroz edukaciju dece i mladih. Autor sam preko 20 projekata iz oblasti bezbednosti saobraćaja, 7 stručnih radova i edukativne knjižice „Pismo đaku pešaku“. Volim sport, naročito košarku, sve vrste društvenih igara, posebno kada sam ja ta koja pobeđuje. Trenutno, moj posao je najviše vezan za promociju značaja i pravilne upotrebe dečijih auto-sedišta. U Novom Sadu vodim prvu i jedinu Kancelariju za dečija auto-sedišta u Srbiji, u okviru koje držimo predavanja za trudnice i buduće tate svakog meseca, a realizujemo i besplatne preglede auto-sedišta tokom kojih proveravamo da li roditelji sedište koriste na pravilan način i da li su im deca u njima pravilno vezana. U okviru Kancelarije ustupamo na besplatno korišćenje dečija auto-sedišta grupe 0+ koja se koriste od rođenja pa do nekuh godinu dana, roditeljima sa teritorijie Novog Sada koji su odslušali predavanje i čija zajednička primanja su manja od 90.000 dinara. Uskoro me očekuje i druga Nacionalna konferencija o bezbednosti dece kao putnika, čiji sam organizator i na šta sam posebno ponosna, jer okuplja sve značajne institucije, kako državne tako i lokalne, koje mogu da utiču na unapređenje ove oblasti. Ove godine jedna od sesija će biti posvećena i rezultatima koje smo svi zajedno postigli u periodu izmedju dve konferncije, da ne bude da se samo okupljamo i diskutujemo, nego da je rezultat tog okupljanja i pokretanje različitih inicijativa, što za krajnji rezultat ima manje stradale dece kao putnika u saobraćaju. Posebno mi je drago što smo pokrenuli i zdravstveni sektor, a i pojedine privatne kompanije, koje su pokazale društvenu odgovornost, priključile su nam se u borbi. Tu pre svega mislim na kompaniju Keprom, koja je bila i sponzor prve konferencije ali i inicijator pregleda dečijih auto-sedišta širom Srbije, kao i MOL benzinske pumpe, koje su obučile nekoliko desetina svojih zaposlenih da mogu da savetuju roditelje o pravilnom korišćenju auto-sedišta. Najznačajniji partner u čitavoj ovoj borbi za bezbednije puteve nam je Agencija za bezbednost saobraćaja, zahvaljujući kojoj smo proširili priču o bezbednom prevozu dece na čitavu Srbiju. Radim ono što volim, okružena sam trenutno sjajnim saradnicima, imam divnu porodicu i prijatelje, osmeh na licu i smatram da je to najveće bogatstvo.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Prvi put sam postala mama u 20-im godinama a drugi put 9 godina kasnije, u ranim tridesetim i mogu da kažem da više uživam u majčinstvu sada sa drugim detetom, ali mislim da je to itekako individualno. Mislim da sam prvi put sve te obaveze oko deteta, naročito u početku, lakše podnela fizički, ali sam bila zabrinutija i uplašena neuporedivo više nego kasnije kad mi se rodilo drugo dete. U tridesetim sam teže podnela nespavanje, grčeve, prohodavanje i slično, čini mi se da sam bila umornija, možda i zbog toga što sam imala obaveze oko starijeg školarca koji je navikao da je u poslednjih 9 godina bio jedinac, a možda zato što sam tad bila i preduzetnica, a preduzetnice ne mogu da priušte sebi da baš nimalo ne rade tokom porodiljskog odsustva. S druge strane, mnogo sam opuštenija mama, trudim se da što više uživam u svakoj fazi odrastanja, da ne brinem bez potrebe i unapred, da se ne ustručavam da tražim pomoć jer se osećam loše ako ne mogu sve sama. Toliko mi prija roditeljstvo da često razmišljam da se i treći put ostvarim u toj ulozi.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Uh, samo kad se setim, bilo ih je toliko da sam ih kojim slučajem zapisivala, imala bih materijala za čitavu knjigu. Znala sam da odem na sastanak sa ćerkicinim šnalicama u kosi, zaboravivši da mi ih je ranije toga dana zakačila igrajući se. Sećam se i jednog boravka na Štrandu (to je naša Novosadska plaža), kada mi je ćerkica koju sam držala u naručju rukom spustila gornji deo kupaćeg, a da nisam primetila i ko zna koliko dugo sam šetala tako sa njom dok nisam srela drugaricu koja mi je skrenula pažnju. Otada, obavezno vezujem i onu traku oko vrata 🙂 Događaj koji se već godinama prepričava u krugu mojih prijatelja je kada sam posle nekih 2-3 godine nakon prvog porođaja srela poznanicu sa kojom sam išla u školicu za trudnice i koja me je pitala kada sam se ja ono beše porodila, našta sam joj odgovorila da se ne sećam tačno, da znam da je bilo nešto sredinom oktobra, ali da je puno prošlo. Ona je poprilično zapanjeno pogledala i pitala kada mi je detetu rođendan. Verovali ili ne, ja sam tek tada postala svesna da se ta dva datuma poklapaju, i odgovorila joj:“ Aha, da, to znam, 11. Oktobar“ 🙂
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
Sve savete koji se ne tiču pravilne upotrebe dečijih auto-sedišta obično izbegavam. Mogu samo da poželim svim ženama da se to desi tada kada požele i da iako se ne desi baš tad, nije strašno. Mislim da je bitnije da je prava osoba uz vas, nego da li je pravo vreme. Sjajno je ako imate podršku i pomoć, ali zna da bude sjajno i ako to nije slučaj, iako je možda malo teže u početku.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
S obzirom da sam sticajem nekih životnih okolnosti odrastala živeći sa bakom i dekom, a ne sa roditeljima, od malena sam maštala o svojoj porodici i formiranje porodice je pre svega bilo ostavrenje moje najveće životne želje. Iz odnosa sa decom, kao u ostalom i iz svakog odnosa, učimo vredne lekcije, rastemo i razvijamo se. Mislim da sam zahvaljujući roditeljstvu danas tolerantnija i mnogo manje sklona burnim reakcijama u afektu. Od kad sam postala mama, mnogo manje me pogađaju zlonamerne kritike ali sam i sama prestala da osuđujem mnoge postupke drugih ljudi koji su mi ranije bili nezamislivi. Smatram da je uloga roditelja da podigne samostalno i samopouzdano dete, koje će znati samo sebi da stvara prilike i samo sebe da usreći, naravno uz doživotnu podršku nas kao roditelja, i time se vodim u odgajanju svoje dece. S druge strane, nimalo ne zameram roditeljima koji misle drugačije i ne mislm da su samo moji stavovi ispravni. Trudim se da moja očekivanja od dece budu realna, usklađena sa njihovim mogućnostima, da ih vaspitavam pre svega dajući im lični primer i da se najpre ja ponašam onako kako govorim i šta od njih očekujem. Smatram da je komunikacija između roditelja i dece jako bitna, i da na tome treba raditi od najranijeg uzrasta. Sve što želim je da moja deca odrastu u nasmejane i srećne ljude, sposobne da donose svoje odluke i da snose odgovornost za njih.
Kao neko ko se profesionalno bavi bezbednošću u saobraćaju, kakav savet biste mogli da date roditeljima na ovu temu?
Deca nam u saobraćaju najčešće stradaju kao putnici u automobilima, kada su uglavnom sa svojim roditeljima i kada bi po nekoj logici trebalo da su najbezbednija. U početku sam bila jako ljuta zbog toga baš na roditelje, ali sam shvatila da im niko nije objasnio zašto je bitno da koriste auto-sedišta i kako to da rade pravilno. To mi je i bio motiv da krenem da se bavim ovom temom i edukujem roditelje. Svi mi volimo svoju decu najviše na svetu i osnovna greška je što kada ih vozimo autom, pre svega mislimo na njihovu udobnost umesto na bezbednost, jer nismo ni svesni posledica neadekvatnog prevoza dece. Tu je i ona čuvena zabluda: Kako smo svi mi živi i zdravi, a odrasli smo bez auto-sedišta. To je zato jer nismo imali neku ozbiljniju saobraćajnu nezgodu. Nisu ni današnja deca ništa posebno, ni njima ukoliko ne dožive saobraćajnu nezgodu, auto-sedište neće trebati. Dakle koristimo ga uvek, jer ne znamo kad ćemo i da li ćemo imati nezgodu, a nadajmo se da nam nikada neće zatrebati. Nezgode se nažalost dešavaju svakodnevno, naravno da treba da učinimo sve što je u našoj moći da izbegnemo takve situacije, ali često to nije moguće. Radeći ovaj posao, imala sam prilike da razgovaram sa roditeljima čija su deca stradala zbog nekorišćenja auto-sedišta i svi do jednog bi dali sve na svetu da mogu da vrate vreme, kupili bi ne jedno, nego stotinu auto-sedišta, ali nažalost za to nemaju više prilike. Mislite na vreme, vozite decu u odgovarajućim auto-sedištima, raspitajte se o pravilnom korišćenju, jer nije dovoljno ni samo imati auto-sedište.
Ovo me niste pitali
Sve što želite da znate o auto-sedištima a niste imali koga da pitate, možete naći na sajtovima www.autosedista.org i www.auto-sedista.rs , a savet potražiti i na FB stranici Saveti – dečija auto-sedišta. Koristite auto-sedišta uvek i bez izgovora, koristite ih pravilno, jer će samo tako ispuniti svoj zadatak ako dođe do saobraćajne nezgode i zaštiti ono najvrednije: život i zdravlje vašeg deteta. Na kraju vam želim da vam auto-sedište nikad ne zatreba i da se nikad lično ne uverite koliko znači i ono ali i sigurnosni pojas.
Izvor: Detinjarije.com