Pitala bih današnje roditelje
Da li su nekada bili deca?
Sećaju li se sreće kad dobiju peticu
I panike kad dobiju keca?!
Pitala bih današnje roditelje,
Ako su nekada deca bili,
Da li su sve roditeljima govorili
Ili su neke stvari skrili?
Sećaju li se kad krenu iz škole,
Pa krenu čarke i krenu svađe,
Ima li iz ovog ugla lepše rasprave,
Ima li danas išta slađe?
Da li su ih pred školom čekale
Mame, tate, dede, bake?
Ili su s drugarima izlazili
I stajali kod kapije svake?
Da li su ponosno nosili torbu,
Kesu za likovno, patike nove?
Ili su jedva čekali mamu,
Da ulete u auto tik ispred škole?
Mene su učili:
Kroz život se bori,
Ponosno koračaj,
Sve možeš sam!
Kada vas vidim da ih tako čekate,
Pomalo brinem,
Pomalo me sram.
Kao iz izloga izlaze deca,
Dok okolo vičete: „Evo ga moje“!
Vi niste vlasnik svoga deteta,
Ono je pametnica – učenik škole.
Rek’o je Ršum još onomad,
Da li si zaboravio veliki svete,
„Dete nije igračka za strine i tete,
Već da ga volite i razumete?!“
Dajte mu krila – da leti visoko.
Dajte mu oslonac – sme i da pada.
Ako nastavite da tetošite gluposti,
Kad padne bojaće se – ŠTA ĆU SADA?!
Neka se potuče!
Nek’ razbije nos!
Neka ga povija komšijsko kuče,
Pa od straha dođe kući bos!
I ako se ponovi superćelijska oluja,
I ako krene smak sveta,
Sve biće kako Svevišnji kaže.
MOLIM VAS, PUSTITE DETE DA ŠETA!
Hej!
Vi ste kreirali taj svet
I sada ne kvarite let
Svoj deci ovog sveta.
Hej!
Da li je dobro ili zlo,
Pa vi ste napravili to
Sada pustite dete da šeta!
Pustite dete da šeta!
Autor: Majda Radoševic
Izvor: Detinjarije.com
