Mama iz iz Pančeva napisala knjigu o sinu koji boluje od cerebralne paralize

– Naša deca nisu nakaze, ona se smeju, raduju, plaču – govori Anita. – Treba objasniti drugim ljudima da ne treba bežati od takve dece kad dođu u park, da se igraju. Ne smemo ih gurati u ćošak. S Peđom se radi. I on napreduje. Ma, nikada neću odustati od njega.

Organvlasti.com

Anita Đurđekanović iz Pančeva napisala knjigu o sinu koji boluje od cerebralne paralize. Priče namenjene roditeljima, kako se ne bi stideli svoje dece. Knjiga prati Peđin spori, ali sigurni put ka srećnijem detinjstvu

ŽIVI u svom svetu. U svojoj bajci. On je tamo kralj. Može da hoda. Da priča. U tom carstvu on je zdrav i pomaže vilama u borbi protiv zla. I to je tako samo u snu. Samo u knjizi “Drugačiji sam, pa šta”, koja je napisana za njega. Iz pera njegove majke Anite.
U stvarnosti, šestogodišnji Predrag Đurđekanović iz Pančeva ne može da se kreće, vezan je za kolica i u potpunosti zavisi od svojih roditelja. Boluje od cerebralne paralize, epilepsije i ima oštećen vid.
Priča koja se prepliće u knjizi prati Peđin spori, ali sigurni put ka srećnijem i boljem detinjstvu. U njoj je ispričana želja roditelja da jednog dana šutne loptu svome bratu Nenadu i sestri Teodori.
– Svaki njegov i najmanji pomak bio je zaslužan da se zabeleži – ispričala nam je njegova majka Anita, autor knjige “Drugačiji sam, pa šta”. – To su dve priče koje prate Peđu u njegovom stvarnom svetu i u svetu snova. Knjiga najviše treba da posluži roditeljima, koji žive s takvom decom. Veliki broj majki i očeva ne žele da se pojavljuju s mališanima koja su, uslovno rečeno, bolesni.
A, oči joj sijaju dok priča o svom sinu. Puna je ponosa kada pominje njegovo ime.
– Naša deca nisu nakaze, ona se smeju, raduju, plaču – govori Anita. – Treba objasniti drugim ljudima da ne treba bežati od takve dece kad dođu u park, da se igraju. Ne smemo ih gurati u ćošak. S Peđom se radi. I on napreduje. Ma, nikada neću odustati od njega.
Peđu svako jutro vode u vrtić, od toga dva puta nedeljno se druži sa zdravim vršnjacima. A, mališani divni. Svi se utrkuju ko će pomoći malom Peđi. Da se poigraju, da mu dodaju igračku, sokić ili užinu. Svakako, oni jednog dana neće okretati glavu na drugu stranu kad na ulici sretnu nekog drugara sličnom Peđi.
– Veliki broj roditelja napušta takvu decu i ja to, iako, mogu da razumem, prosto ne želim – govori nam Peđina majka. – Meni je bilo potrebno dosta vremena da se naviknem na to da moj sin možda nikada neće prohodati. Da će ceo život biti vezan za nas. Ne prestajem da se borim za njega. Za njegovo lečenje će uvek biti novca. Nije me sramota ni da molim, ni da tražim. Knjigu sam napisala ne bih li sakupili nešto novca za njegovu sledeću operaciju.
Ovakva deca postoje, veruju, nadaju se i potrebna im je pomoć. Njima ne smeta da kažu “Drugačiji sam, pa šta”.

KAO CEO SVET

PEĐU su dva puta operisali ruski hirurzi. Napretka ima. A, o njegovom prvom koraku majka Anita priča s uzbuđenjem. Seća se sitne rasprave s njim oko gledanja crtanih filmova. U priči majka mu je rekla: “Pa, uključi sam kompjuter”. Mali Peđa, nesigurnim korakom krenuo je, u hodalici, polako ka monitoru.
– Ostala sam zaprepašćena – kaže Peđina majka. – Prosto nisam mogla da verujem. Moje dete je napravilo korak. To je za mene bio celi svet. Zadihanim glasom tiho mi je rekao: “Hoćeš sada da mi pustiš crtani?!”

Izvor: Novosti

Podeli tekst: