Mama je glagol, od glagola raditi

Svaki put nešto zaboravimo, naravno. Pa makar flašu sa vodom, baš kad mlađe dete usput skapava od žeđi.

„Dok se svi oni tako razvlače i prisećaju koječega odugovlačeći ručak, sat  neumitno otkucava i vreme prolazi. Najzad, posle mnogo vremena, završili su obrok, domaći, imejl, pakovanje i mi krećemo na bazen – deca u euforiji a muž i ja u agoniji nezavršenih poslova.“

Kad stignemo, treba vremena i da se deca raspreme, da ostavimo stvari u garederobi, da sačekamo slobodnu kabinu. Kada se sve završi, opet taj isti redosled, samo što postaje herojski podvig stići na red za tuš. I onda igre bez granica – okupaj dve dugokose devojčice u odeći a da se ne pokvasiš. To mi je zaista omiljeni deo. To i čekanje da stigneš na red za utikač da sad te kose osušiš pre nego što kolabiraš. Jer u to vreme već je 20.30h, ako ne i više…

Sat vremena njihove radosti i jedinog sporta koji, po rečima ortopeda, aktivira sve mišiće bez opterećenja zglobova, meni protiče na tvrdim pločicama, u za mene nezdravoj dokolici. Muž je na jednoj strani bazena sa neplivačima, gde je naša petogodišnjakinja, a ja na drugoj gde naša desetogodišnja devojčica izvodi neverovatne tehnike plivanja u grupi nepravedno krštenoj – tek plivači (smejala sam se podeli na grupe: neplivači, poluplivači, tekplivači i plivači).

Da pričam sa ostalim mamama nešto i nisam raspoložena. Da nešto čitam, dete bi mi zamerilo što je ne gledam… Ne preostaje mi ništa drugo nego da sedim i uživam u tome što ništa ne radim. Ali ima tu jedan problem – ja to ne umem. Umesto toga, ja sebe mučim misleći o tome šta sam sve mogla da uradim za ovo vreme.

 „I onda igre bez granica – okupaj dve dugokose devojčice u odeći a da se ne pokvasiš. To mi je zaista omiljeni deo. To i čekanje da stigneš na red za utikač da sad te kose osušiš pre nego što kolabiraš.“

I onda u jednom trenutku, posle izvesnog vremena, shvatim da je terapeutsko dejstvo zvuka i blizine vode učinilo svoje. Da su mi misli mučiteljke zadremale. Da ne mislim ni o čemu, i da mi je prijatno. Da mi deca uživaju i uče važnu veštinu. Da sam zaboravila sve ne-tako-drage ljude i ne-tako-drage obaveze.

Štaviše smeškam se i silno želim da se i ja bućnem, onako obučena, sa sve nevodootpornom maskarom, telefonom, i celokupnom torbom koju sam u žurbi, ne razmišljajući, ponela sa svim onim što mi ovde na bazenu uopšte nije trebalo, i da plivam, plivam, plivam… i začikavam ostalu decu… i da se smejem i rvem sa starijim detetom u pokušaju da je potopim. Da budem rasterećena i mokra, bilo šta, samo da sačuvam ovaj dragoceni trenutak nirvane i čiste radosti…

„Setim se Odalovićevih stihova i mirim se sa svojim obavezama. Mama je glagol, od glagola raditi…“

Ali se u trenutku prenem iz tog čarobnog stanja i setim se da u torbi nosim završni račun za firmu i pdv prijavu, zato da bih, pre odlaska u firmu, zauzmela dobru poziciju ispred šaltera i tamo sačekala izlazak sunca kao prva u redu. Ko je još skakao u bazen sa pdv prijavom oko vrata!

Tada se iz sna prenu i moje misli mučiteljke: „A, koliko tek imaš da peglaš!“, „A ,šta ćeš sutra za ručak?“…i tako u nedogled.

Trener duva u pištaljku i pokazuje da je treningu kraj. Ali za nas, igranka tek počinje – nađi slobodan tuš, garderobu, utikač za fen, čiviluk za jakne…

I ona druga igranka – raspakuj se, operi peškire, daj večeru izgladnelim neplivačima i tek-plivačima, operi sudove od ručka, opeglaj, operi, zategni, sredi, ušuškaj, raskloni, istresi….

Setim se Odalovićevih stihova i mirim se sa svojim obavezama. Mama je glagol, od glagola raditi…

Jasmina Jovanović