Mama u 20/30/40-im: Mila Stajević

Mila Stajević je dečji hirurg i kardiohirurg i profesor Medicinskog fakulteta. Kao majka devetnaestogodišnjeg sina, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Zovem se Mila Stajević, rođena sam 1961. u Beogradu. Lekar sam po profesiji, razvedena sam i imam sina od 19 godina. Živim u Beogradu i zaposlena sam na Institutu za majku i dete na Novom Beogradu, po specijalnosti sam dečji hirurg i kardiohirurg, načelnik sam svoje službe i pomoćnik direktora, a na Medicinskom fakultetu sam vanredni profesor na katedri Hirurgija sa anesteziologijom. Potičem iz jedne beogradske porodice, majka mi je Vojvođanka, ali je kao mala došla u Beograd. Od svoje šeste godine sam živela u Africi sa roditeljima i mlađom sestrom, tako da sam svoje školovanje u Beogradu započela tek od petog razreda osnovne škole. Niko u bližoj porodici mi nije lekar, te je odluka da studiram medicinu bila samo moja. Oduševila sam se savršenošću ljudskog tela učeći biologiju, a kada sam se u četvrtom razredu gimnazije dohvatila knjiga Kronina i pročitala „Citadelu“, moje opredeljenje ka studijama medicine je bilo „zapečaćeno“. Na poslednjoj godini fakulteta sam shvatila da me interesuje hirurgija i imala sam sreću da se posle staža i godinu i po dana volontiranja zaposlim na Klinici na kojoj i danas radim. Nekim životnim spletom okolnosti sam se usmerila na dečju kardiohirurgiju veoma rano u karijeri što je za jednu žensku osobu u hirurškoj grani neobično. Provela skoro tri godine u Londonu na usavršavanju iz dečje kardiohirurgije. Nauka me je uvek interesovala tako da sam magistrirala sa 34 godine a doktorirala sa 44 godine. Pored redovnog rada u operacionoj sali, više nego ikada se sada bavim studentima, specijalizantima, doktorantima. Osim da me zdravlje i primerena godinama pamet posluži i da ovu poslednju dekadu svog radnog veka provedem na poslu i spokojno odem u penziju, nemam nekih preteranih drugih poslovnih ambicija. Ovi koji me poznaju lično će reći da se foliram, zato što mi energija nikada ne manjka, ali zaista, očekujem da mi ova naredna dekada bude manje burna nego prve tri!

Ja – mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Rodila sam sina sa punih 36 godina. Udala sam se za svoju ljubav iz detinjstva nepunih godinu dana pre toga, koju sam srela po povratku iz Londona, nakon možda mog profesionalnog najnapornijeg perioda života. Iako smo se znali od najranijeg detinjstva, od gimnazije nismo bili u kontaktu do tog fatalnog susreta na tašmajdanskom bazenu. Ja sam bila kao puštena sa lanca nakon tog kardiohirurškog treninga, on je bio razveden i nekako nam je sve leglo. Iako nisam sklona naglim privatnim odlukama, venčali smo se jako brzo i odmah sam ostala trudna. Bila sam svesna da mi godine i posao ne dozvoljavaju mnogo čekanja, tako da, moram priznati, nije samo „zaljubljenost“ u tim godinama doprinela odluci da se udam. Trudnoće se svoje ne sećam, nisam imala mučnine, radila sam i putovala kao da mi nije ništa. Na poslu mi je u to vreme bilo jako burno i dramatično, bila sam pod stresom stalno. Svi rezultati su mi bili u redu, išla sam ukupno dva puta na ultrazvuk, i tri puta sam uzela analize, bez amniocenteze, triple, dabl testova i ostalih pregleda. Prve pokrete svog deteta sam osetila u Londonu prilikom jednog puta kod jedne prijateljice kod koje sam odsela. Operisala sam do mesec i po dana pred porođaj. Porodila sam se jednog julskog toplog dana, legla sam na sto u tri popodne i rodila muško dete u devet uveče od 4200 grama, bez epidurala, najprirodnije. Iako su mi sve pogodnosti za olakšanje porođaja nudili, htela sam da se porodim prirodno kao i 99% žena na svetu. Bolelo je kao čudo, kladila sam se sa sobom da neću glasa pustiti, izgubila sam. Kada su ga stavili pored mene, gledali smo jedno drugo sa najvećim čuđenjem, on mene i ja njega. Imala sam utisak da je mislio da sam blesava a ja sam se pitala otkud sad ti. Srećom, vrlo brzo smo se sprijateljili. Misliti da je to što lečim decu pomoglo da se tako dobro snađem sa novorođenčetom, nema veze za istinom. Mislim da si ili stvorena za majku ili moraš da učiš da budeš majka. Ja sam se uprkos mom poslovnom životu, odmah snašla, i sa dojenjem i sa previjanjem i držanjem deteta. Možda je više imalo veze sa godinama nego sa mojim pedijatrijskim stručnim opredeljenjem. Sve što se desilo je bila jedna velika životna dobit i takvu sam je prihvatila. Pojavile su se neke rane pukotine u mom braku i to me je dodatno opredelilo da se okrenem detetu a ne mužu. Počela sam da radim kada je beba bila stara tri meseca, u domu zdravlja su me gledali kao vanzemaljca kad sam otišla da prekinem bolovanje. Dojila sam ga do osmog meseca, bilo je tu fizički neprijatnih situacija, ali nisu baš za opisivanje. Kad mi neka žena kaže da nema mleka zbog stresa od porođaja ili nekih drugih svakodnevnih situacija, imam osećaj prezrenja. Dojenje je nešto savršeno, i po majku i po dete. Kome smetaju posledice po oblik grudi, estetska hirurgija ih može rešiti. Kasnije. Sin mi je bio dobra beba, proveli smo puno vremena napolju, bombardovanje me je usporilo sa poslom tako da sam ipak imala dovoljno vremena sa njim u toj prvoj godini života. Brak mi je pukao, razveli smo se posle četiri godine. Iako mi je bilo naporno da budem i majka i hirurg, nije bilo dileme da mi je sin najvažniji u svakom momentu mog života. Ni najnapornije dežurstvo ili radni dan me nisu sprečavali da mu se posvetim kad dođem kući. Pre svega ostalog.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Prednosti majčinstva u određenim decenijama života ne mogu tačno da definišem. Ja sam raskinula dugogodišnju vezu nakon diplomiranja. On je hteo da se ženi i da osniva porodicu, i ja sam to htela do godinu dana pre toga. Onda sam shvatila da ne želim da se udajem sa 24 godine i raskinula sam s njim. Nisam zažalila ni jedan jedini put zbog svoje odluke. Mnoge moje drugarice koje nisu imale ozbiljne veze su se udale odmah po završetku fakulteta za prve momke na koje su nabasale. Neke su danas bake, a moj sin je tek započeo studije. Mene moj sin „podmlađuje“ mada i mnoge moje drugarice koje imaju odraslu decu se ponašaju i žive potpuno drugačije nego naše majke kada su bile u našim godinama. Suština je da rodiš dete kada te vodi unutrašnji osećaj.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Šetnje po parku sa bebom ili malim detetom u kolicima uvek privlače svet da komentariše. Moj sin je bio veliki „puzač“. Kako živimo pored Tašmajdanskog parka, često sam sedela u „Šansi“ a njega puštala da puzi okolo (na zgražavanje ostalih roditelja). Bio je miljenik kelnera. Naredne godine kada je prohodao, jedan od kelnera je potpuno iznenađen uzviknuo „Jao, pa ti si prohodao“ kao da je planirao da večno puzi. Sećam se jedne dobronamerne ali dosadne gospođe koja me je stalno opominjala da će dete da mi padne dok je vozio tricikl. Smeškala sam joj se ljubazno dok mi se nije popela na glavu sa svojim komentarima. Morala sam da joj kažem: „Gospođo, neka padne dođavola, nema te rane koje ja ne umem da ušijem.“ Pogledala me je sa zgražavanjem i nikada je više nisam videla.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovali mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Ne mogu da savetujem ženama kada je vreme za decu, to je danas toliko uslovljeno različitim faktorima. Mogu da ih savetujem da treba imati decu i da je život sa detetom najfenomenalnije iskustvo koje jedna žena može da poželi (pričam isključivo iz ženskog ugla, da se ne misli da muškarce zanemarujem). Da nemam svog sina bila bih jedna uspešna, ljutita i sebična žena, okrenuta samoj sebi i verovatno opsednuta pravdanjem sebe zašto mi je život bez deteta dobar. Ovako sam uspešna, zadovoljna i ispunjena žena kojoj nije uvek bilo lako da živi sama sa detetom, ali koja ne može da se požali ni na jedan sekund zbog svoje odluke da ima dete. Naravno, nisu sve žene okrenute majčinstvu. Bolje je nemati dete nego ga roditi zbog nekog životnog protokola ili tradicije.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Biti roditelj znači tkati jedno malo biće i praviti od njega čoveka. To znači deliti sebe sa nekim, to znači voleti nekog više od sebe, to znači da bezuslovna ljubav postoji. Ipak, nisam od onih koji smatraju da dete treba stavljati na nedodirljivi pijedestal veličanstva. Nisam pristalica puštanja deteta da iskazuje samo svoju volju i prilagođavati se njoj. Dete se mora aktivno učiti, kontrolisati, obrazovati, maziti, hvaliti i kuditi. Sa detetom se mora smejati, plakati, pevati, grditi, putovati, plivati, učiti, sankati, skijati. Treba znati kada reći „da“ a kada „ne“, kada nešto može, kada ne može… Roditelj mora imati vremena i za sebe, treba da ostavi dete i da se samo snalazi, puštati ga da razvija svoju individualnost. Roditeljstvo me je naučilo da nisam sama, i u dobru, i u zlu.

Ovo me niste pitali

Šta još nisam rekla? Lekar iz mene iskače… vodite dete što više napolje, sklanjajte ga od duvanskog dima, ne briskajte ga svaki čas vlažnim maramicama, ne preterujte sa antibioticima, ponekada mora da kašlje i kija, temperatura najčešće sama spadne. Pustite dete da se srodi sa prirodom, da padne, da ustane, da se penje na drveće, da se valja po travi…vodite ga od najranijih dana na koncerte, izložbe, kulturne događaje, čitajte detetu umesto da ga posadite pred televizor ili ostale tehničke sprave… ma kako mali bili, oni sve vide…

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: