Zašto Džejmi Oliver i ja ne dajemo deci mobilne telefone

Piše: Jovana Papan

Džejmi Oliver ima ćerke na pragu puberteta i ne dozvoljava im da imaju mobilne telefone i naloge na društvenim mrežama, ovih dana čitam u štampi. “Moja deca ne smeju da imaju mobilni. Najstarije ćerke, koje imaju 11 i 10 godina, jedine su u svom razredu koje nemaju telefone” kaže Džejmi.

Džejmiju se ne sviđa to što su društvene mreže i mobilni telefoni kanali koje roditelji teško mogu da nadziru, i odakle klince vrebaju razne opasnosti.

Razumem ga, pošto i sama imam dvoje dece u istom uzrastu koja su takođe praktično jedina u svojim odeljenjima bez mobilnih telefona.

Zašto? Nazovimo to konzervativnošću, praktičnošću, oprezom… Ne znam da li Džejmi Oliver ima još razloga osim straha od toga da će neko maltretrati njegove ćerke, ali ja vidim razne razloge da deci ne dozvolim mobilne telefone. Svakako, vidim i neke razloge u njihovu korist, ali oni prvi ipak preovlađuju.

Šta će im? Za početak, oni nisu previše potrebni. Deci uglavnom služe za igranje, a deca danas ionako imaju previše igračaka. Svakako mogu da vas pozovu kad je to neophodno – od kuće, od druga/drugarice. U nekim zaista vanrednim situacijama, uvek će se naći neko od odraslih sa telefonom. Nećete svakako dozvoliti vašem detetu da se šmuca u pustim krajevima po mrklom mraku, gde nema nikog kome bi se obratilo za pomoć.

Podstiču nagvaždanje – Samo postojanje mobilnih telefona stvara potrebu za neprestanim zivkanjem, što je mnogo izgubljenog vremena. Sve zanimljivo što se detetu desilo u školi može da čeka dok se ne vidite kod kuće. Kad je telefon stalno u ruci, gubi se sposobost strepljenja, čekanja – sve mora odmah, prosto zato što može.

Zataškavaju neodgovornost – Ako je dete zaboravilo važnu svesku, užinu, opremu za fizičko – tim pre je dobro što ne može da vas zove upomoć i tako svoj problem pretvori u vaš. Neka počne da razišlja!

Ubijaju empatiju – Naročito mi se ne sviđa da u ovo doba kad ne može da se živi od tolikih ekrana koji nas okružuju, deca sa sobom nose još jedan ekran u koji će stalno gledati. Deca više ne umeju da razgovaraju, čitaju osećanja sa tuđih lica, postaju neosetljiva prema drugima. Mobilni i drugi ekrani pojeli su im ono vreme koje je trebalo da potroše na razvijanje društvene i emocionalne inteligencije.

Urnišu knjigu – Nisu pojeli samo to – pojeli su i vreme za čitanje. Deca neće čitati ako mogu da gledaju TV, igraju igrice, preslušavaju muziku na svom telefonu. Kraj. Neće.

Ukidaju dosađivanje – Kad imaju mobilni telefon, deca će mnogo ređe imati priliku da se dosađuju, a nekako nisam ubeđena da je dosada loša za dete – naprotiv, mislim da je mnogo bolje da im s vremena na vreme bude i dosadno, i da nauče da budu sami sa sobom, bez nečega što im stalno odvlači pažnju. Deci mora da bude dosadno da bi naučila kako da im ne bude dosadno.

Uvek previše koštaju – Naravno, uopšte ne treba zanemariti ni finansijski aspekt. Telefon košta, telefoniranje košta… Zašto porodici natovarivati na vrat još jedan trošak? Zbog tog računa, između ostalog, moraćete više da radite i provodite manje vremena sa decom. Stvar je u principu, ne u tome koliko je mali ili veliki ovaj trošak. Postoji još mnogo “sitnih” troškova poput telefona koji vam polako zatežu omču oko vrata i teraju vas da trku pacova trčite sve brže.

Deru uši – Kad deca nemaju telefone život je prosto jednostavniji. Jedna stavka manje za razmišljanje, brigu, jedna stvar manje da “nasrće” na detetovu pažnju i njegova čula. Da, kad smo kod čula, šta mislite kako to zvrckanje i treštanje utiče na detetov sluh?

Hrane konformizam – Mislite da je problem to što će se vaše dete razlikovati od ostale dece? Ma hajde, ionako svi mi pokušavamo od trenutka rođenja da od svoje dece napravimo nešto posebno, želimo da odudaraju od ostalih… A dok signete do uzrasta trećaka – četvrtaka, kad počnu ozbiljno da žele mobilni, trebalo bi da ste već naučili dete da argument “svi imaju samo ja nemam” nema nikakvog efekta na vas. Ja obično na to odgovorim “Da, samo ti nemaš zato što drugi roditelji mnoooogo više vole svoju decu nego mi” sa najozbiljnijim izrazom lica. Šta mislite, da li mi poveruju? Naravno da ne, ali prestanu da me gnjave.

Nema kontrole, nema kompromisa

Što se tiče opasnosti koje vrebaju iz telefona, to vam je još i naslabiji argument. Pošto, na žalost, svi ostali roditelji hitaju da svojoj deci kupe telefon, televizor, kompjuter još dok su u jaslicama, ta ogromna količina đubreta, pronografije i ostalog što se nesmetano izručuje na decu već je dobrano izmenila vršnjake vašeg deteta, one sa kojima se igra, od kojih uči, u čije kuće ide i sa čijim ko-zna-čime-napunjenim telefonom će se igrati kad god mu se ukaže prilika.

Ipak, drugačije je kada dete ima svoj telefon. Onda u ekran može da bulji po ceo dan, ne mora nikad da ostane samo sa svojim mislima, razvija naviku da neprestano zivka čim mu neka misao prođe kroz glavu jer gubi sposobnost čekanja. Ne gleda u vas, ne gleda u prijatelje, nema pojma niti ga zanima šta drugi osećaju. Ne čita. Dok mu pričate, ono u mislima hrani Pua ili kucka poruke.

I da, nemojte da mislite da možete detetu da date telefon, ali pod vašim uslovima i sa organičenjima. Zar zaista želite da veći deo budnog vremena provedete u pregovorima oko toga koliko treba da ga koristi, koje aplikacije može da instalira, koliko kredita sme da potroši? Ne možete to da kontrolišete. Tačka.

“Happy, happy, joy, joy” datum