Jutro je, traje doručak pred školu i spore pripreme su u toku.
Ja: “Bogi, 7 i 15 je!” (nastava počinje u 7:30)
On: “Dobro.”
Šta dobro, sunce ti jebem?! (pomislih u sebi).
Osetih pretešku težinu u grudima
koja zamalo da izleti mi iz grla
u vidu urlanja, psovanja, vređanja…
Već sam se videla kako sam sebi priuštila izbacivanje
svega onog što mi u meni ne treba,
već dugo nakupljano,
i da njega nazovem krivcem za sve.
Mogla sam tako.
Ali znam da bih odmah posle tog instant oslobađanja haosa iz sebe,
nastao novi haos,
ali onaj između nas dvoje.
Između majke i deteta.
Onaj haos koji nagriza naš spoj.
Ta težina je teža, znam.
Jer kad na nju sedne i krivica
(zbog neuspevanja da odreagujem kao majka iz moje mašte),
E od te težine teže nema.
I onda sam izabrala da pomazim tu svoju teskobu
I kažem joj da je u redu,
sve je u redu.
“Tvoje je da ga usmeriš, ali njegovo je da izabre za sebe.
I da uči svoje lekcije na svoj način i svojim tempom.
Ne moraš mu ti biti sudija,
toga mu sigurno neće faliti u životu…” pomislim.
I spasem nam to jutro drame koja bi,
da se odigrala,
pekla i mene i njega tokom celog tog dana.
Mogla sam tako, ali sam izabrala drugačije.
I da,
stigli smo na vreme.
Marija Pejica Petrašević
Izvor: Instagram/Marija Pejica Petrašević
Pročitajte kako je govorio Karl Jung o odgajanju muškog deteta.
