Jedna od učiteljica koja, prateći generacije mališana, ne prestaje da ostavlja dubok i retko pozitivan utisak na njihove živote, bivajući važna ličnost i godinama nakon izlaska iz njene učionice, jeste učiteljica Marija Vujanović, koju njeni đaci u OŠ „Đura Daničić“ iz Novog Sada zovu Uča.

„Roditelji učiteljici za kraj 4. razreda uplatiti skakanje iz aviona“ – zvuči kao nešto što se dešava na drugom kraju sveta, a desilo se upravo u Novom Sadu. Uča je skakala padobranom!

„Postoji vreme pre i posla skoka padobranom – a moja želja se konačno ispunila, na moje potpuno iznenađenje! Uvek sam najviše volela i cenila poklone koji su od srca i koji su kreativni, jer je njihova vrednost u nameri da usreće onoga kome je namenjen – pa je ovaj poklon meni definitivno jedan od najdražih!“ – priča nam učiteljica Marija.

Poseban „tretman“ koji dobija od svojih đaka, sadašnjih i bivših, pa i njihovih roditelja, rezultat je posebnog pristupa koji ima i odnosa koji neguje u učionici i van nje. Osluškujući svako dete posebno, kako kaže – bez ljubimaca, Uča sva nastavna sredstva i obaveze prilagođava njima.

“Menjati svet na bolje znači činiti čuda, a ko u čuda veruje taj čuda i stvara – i ja se time vodim”

„Svaki učitelj je kreator nastavnog procesa u svojoj učionici i da ima potpunu slobodu u prilagođavanju aktivnosti, metoda rada, tehnika učenja i da prema svojim ličnim i senzibilitetom svojih đaka kreira nastavni proces bez obzira na sistemske zahteve, koji su veoma često šablonski.“ – objašnjava Marija.

Kako problemi i stanje u porodici utiču na dete? Da li ste to prepozna u učionici?

„Neke stvari ne možete da prepoznate, čak i kada vidite da postoji neki problem. Ne možete vi pretpostaviti šta se dešava kod kuće tom detetu, pogotovo ako roditelji ništa ne govore. Ipak, ono što je sigurno jeste da oni koji osluškuju dete, kako bi trebalo bez obzira o čemu je reč, mogu da prepoznaju da postoji nešto što tu decu muči, a da kroz njihovo ponašanje možda i kompletiraju priču.

Međutim, nisu samo porodični problemi dece ono što se preliva na atmosferu u učionici. I mi, učitelji, smo ljudi, pa tako i naši problemi mogu da utiču na odvijanje časova i nastave. Verujem da ne treba da krijemo od njih ili da se pretvaramo da je sve u redu ako nije, ali da, kao odrasli to iskontrolišemo i obuzdamo na najbolji mogući način. Sve su to emocije i sve su to situacije iz kojih svi možemo da naučimo nešto ili jednostavno – ojačamo.“

Da svakodnevica u učionici sa decom nije uopšte laka, da nastava i gradivo nekoj deci ipak padaju teško i da, pored svog truda koji ulažu zajedno sa učiteljicom, nekad to jednostavno ne ide „u glavu“. Međutim, tada su sve nove pobede još slađe, a među brojnim anegdotama, učiteljica Marija rado prepričava ovu:

„Nakon niza dopunskih časova i učenja sa roditeljima kod kuće, jedan dečak je konačno savladao vrste reči. Do tada mu je sve to bilo prilično apstraktno i nikako nije mogao da poređa sve kako treba. A onda je došao jedan dan, sav ponosan i rekao:

‘Učo, ukapirao sam konačno! Sad znam šta su imenice i znam da si ti biće, ali – ja bih te ipak svrstao u pojave!'“

Koje kvalitete bi prosvetni radnik trebalo da poseduje i neguje? I postoji li formula – kako bi se istakao i bio jedan od onih za koje će generacije pozitivno govoriti i koji će zaista promeniti svet na bolje?

„Menjati svet na bolje znači činiti čuda, a ko u čuda veruje taj čuda i stvara – i ja se time vodim. Uostalom, da bi zaista mogao da razume decu i da im pomogne u njihovom svetu, svaki učitelj i prosvetni radnik trebalo bi da sačuva dete u sebi – i da ga što češće pušta da ga vodi. Verovatno sam jedna od retkih učiteljica koja je sa ekskurzije došla sa oderanim kolenima – zbog pada sa tobogana!“ priseća se Uča jednog od brojnih trenutaka kada je ona zaista bila jedno veliko dete i u tome beskrajno uživala.

„Da bi zaista ostao upamćen i da bi svoju ulogu ‘odigrao’ na najbolji mogući način, prosvetni radnik, a pre svega učitelj, mora učiniti sve da se deca osećaju shvaćeno, prihvaćeno, da bude kreativan, snalažljiv, raspoložen i pun energije, ali i da učini da se svako dete na svoj način oseća posebno, a pritom deo ‘tima’ i da svako ima svoju ulogu u timu.“

Koliko je Vaše obrazovanje i životno iskustvo uticalo na to kako se postavljate prema deci i kako živite taj učiteljski život?

„Volim da kažem da sam u ‘prošlom životu’ bila profesionalni sportista, jer je iza mene karijera profesionalnog košarkaša, i u velikoj meri su sport, red, rad i disciplina uticali na to kakav sam učitelj danas, a takođe i nepravda koju pamtim iz školskih dana i koju ceo život pokušavam da ispravim i pobedim.

Ipak sve što radim kao učiteljica, svi projekti, ideje, deo onoga što pripremam kod kuće i što smišljam i realizujem ne bi ni blizu bilo moguće da ja nemam podršku svoje porodice u svemu tome i da oni ne razumeju mene, a često je to ono što zafali i zbog čega se kod mnogih entuzijazam ugasi – jer svi se mi trošimo, samo je pitanje imamo li pravi način da napunimo baterije i nastavimo… A još jedna školska godina počinje i moje baterije su napunjene – još samo frizura i šarena učiteljica je spremna!“

Izvor: Detinjarije.com