Kada bismo mogli da biramo gde ćemo, kad i kako umreti – izabrali bismo mesto na kom se osećamo lepo, srećno… Upravo je o tome pisala i Aleksandra Ćurčić koja je opisala i objasnila zašto za nju postoji savršeno mesto na kom bi volela da umre.
Na svom Facebook profilu objavila je:
„Gazim pedeset prvu, i da se ne lažemo, bliža sam kraju nego početku. Mnogi su me dragi ljudi prerano napustili, ove koji su ostali gledam i mislim:
Neće valjda pre mene.
Juče je jedan prijatelj objavio sliku negde sa morske obale i napisao da bi tu voleo da umre. Odmah mi se u glavi stvorila slika Krfa koga zapljuskuje Jonsko more. Da, tu bih želela da dočekam poslednje svitanje. Da, tu bih u miru htela da nađem večni mir.
Želela bih da me spuste u more, tamo gde počivaju oni koji su umrli za Srbiju, daleko od Srbije. Oni hrabri, časni vitezovi koji su izbegli težinu rodne grude opterećene grehovima potomaka.
Ne bih paradu kiča i lažne žalosti na sahrani, ne bih sveštenika koji će moliti za oproštaj mojih grehova, pa onda na pitanje koliko za opelo reći:
„Koliko date, ali niko ne daje manje od sto evra“
Ne bih beli stolnjak na grobu, a na njemu pršutu, sir, gibanicu, pile, kilo pečenja, malo južnog voća, jabuke, sitne kolače i tortu bez šlaga (da se ne istopi).
Ne bih umorne rođake koji nose paketiće sa hranom i gajbe piva i kisele vode oko groba, a ožalošćeni između dva zalogaja izgovaraju čuvenu rečenicu „Odmorila se, bog da joj dušu prosti“.
Pročitajte i – Lekcija sa sahrane: E, ludače, oko čega si se sve nervirao
Želim samo najbliže, one koji neće naricati na sav glas, već će slaviti moj život kroz lepa sećanja, koji će pričati o mojim padovima na ravnom, o za malo davljenju u plićaku, o tulumbama zbog kojih umalo nisam spalila kuću, o hrabrosti i slabosti.
Tužni treći čin koji se pretvara u pobedu nad mrakom.
Ne verujem u raj i pakao sa one strane. Raj i pakao su ovde, na zemlji.
Verujem u univerzalnu, stvaralačku energiju čiji smo deo bili i čiji ćemo deo opet postati.“
Izvor: Facebook/Aleksandra Ćurčić
