Mirjana Bobić Mojsilović: Naš učitelj, čovek koga smo zvali TATA

U mom životu, pored mame i tate, ogroman prostor zauzima i taj divan, jedinstveni čovek. Da, i on me je stvarao.
Naš učitelj , Dragoslav Žižović, čovek koga smo zvali TATA.

Piše: Mirjana Bobić Mojsilović

Danas me je jedan od prijatelja na FB podsetio na našeg učitelja. Napisao je : „Da je Žižović živ, bio bi ponosan“. Ta mala rečenica skoro da mi je naterala suze na oči.

Jer, u stvari, ja posle svih ovih godina mogu da kažem da sam ponosna što mi je Dragoslav Žižović bio učitelj. I nisam ga zaboravila, mislim da ga niko iz našeg razreda OŠ “Vlada Aksentijević“ nije zaboravio.

Pročitajte i: Mirjana Bobić Mojsilović: Život nema smisla ako nisi promiskuitetan, pijan, tetoviran, izbušen i glup kao noć

Učitelj Žižović, bio je dragulj mog detinjstva. Bio je prvi učitelj koji je u svojoj režiji organizovao za naš razred rekreativnu nastavu u njegovom rodnom selu Gornji Branetići, gde je i njegov otac bio učitelj. Spavali smo u zadružnom domu na vojničkim krevetima – sa jedne strane velike sale- devojčice, sa druge strane – dečaci. Na bini, iza zavese, postavio je dve kofe – roza za devojčice, i plavu za dečake, za slučaj da se nekom pripiški u toku noći.
Budio nas je muzikom sa ploče – svirala je truba. Onda bismo istrčali napolje u pižamama i umivali se i prali zube na seoskoj česmi. Pa smo onda radili malo gimnastike. Uveče bi svako dete pokrio i poljubio, a uspavljivao bi nas čuvenom numerom „Tišina“.

Zvali smo ga TATA.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: