Misija bela kuga: Veliki izazov pred bogatim zemljama

Siromašne zemlje uglavnom su zabrinute zbog visokog nataliteta. Međutim, u razvijenom svetu, odnosno u bogatim zemljama, stopa rađanja je toliko opala da se javlja dijametralno suprotan problem Pre nekoliko godina u Singapuru se emitovala pesma: “Ja sam muž patriota, ti si dobra žena, primi me k sebi, da pravimo život”….

Pre nekoliko godina u Singapuru se emitovala pesma: “Ja sam muž patriota, ti si dobra žena, primi me k sebi, da pravimo život”. Pesmu je pratio i video sa strogom naredbom: “Samo finansijski sigurni odrasli u stabilnoj vezi treba da učestvuju”.

Siromašne zemlje uglavnom su zabrinute zbog visokog nataliteta. Prosečna žena u Nigeru na svet donese 7 beba. Međutim, u razvijenom svetu, odnosno u bogatim zemljama, stopa rađanja je toliko opala da se javlja dijametralno suprotan problem.

Stopa nataliteta u Hong Kongu je 1.1, što znači da na svakoj smeni generacija populacija opadne za pola. U Japanu, Italiji i Nemačkoj, stopa iznosi 1.4 ili manje. Kako se populacija smanjuje i stari, vlade se pitaju: ko će plaćati poreze za brigu o starima?

Najjeftiniji i najbolji način za bogate zemlje da podmlade svoju populaciju bio bi imigracija. Migranti ne treba da odrastaju i mogu odmah da se zaposle. Ipak, priliv dovoljno velik da izvuče recimo Južnu Koreju iz demografskog kolapsa bio bi politički neiozvodiv. Stoga, mnoge bogate zemlje (i neke sa srednjim životnim standardom kao što su Iran i Turska) pokušavaju da ubede svoje građane na ovaj ili onaj način da prave više dece.

Veliki broj ekologa smatra da bi manja populacija bila bolja za planetu, međutim, i pored brihe o životnoj sredini, države sa različitom stopom rađanja imaju različite pristupe natalnoj politici.

Mnogi liberali tvrde da bi država trebala da se kloni porodičnih pitanja, ali u praksi i to je teško. Penzioni sistem koji se zasniva na novcu od oporezivanja, umanjio je podsticaj za stvaranje velikih porodica, tako da je pravo pitanje: “koja bejbi-bum” politika je odgovarajuća?

Mnoge nisu. Subvencije koje vlade nude parovima sa više dece, odlaze ljudima koji bi svejedno pravili veliku porodicu, nezavisno od podsticaja. U Evropi se pokazalo da duži “roditeljski odmor (slično porodiljskom, ali ga dobijaju i muškarci)” ne ohrabruje parove da prave više dece, i pored svih drugih pozitivnih efekata.

Ono što izgleda najbolje podstiče natalitet jesu subvencije na negu dece. Smanjenjem cene roditeljstva, podstiče se i natalitet i posao. Subvencionisane jaslice su se prvi put pojavile u Francuskoj, koja ima ogromnih problema sa stopom rađanja još od Francusko-Pruskog rata 1870. godine. Usled ovog programa, Francuska je došla na čelo Evrope po stopi nataliteta.

Subvencionisane jaslice uspele su takođe da pretvore Kvebek od najgore plasirane kanadske provincije, u provinciju sa najvećim brojem beba.

Vrlo mali broj bogatih zemalja je ikada uspeo da povrati stopu nataliteta od 2.1, koja znači samo da je populacija stabilna. Ubediti žene u južnoj Evropi i istočnoj Aziji naročito je težak zadatak. Zemlje kao što je Južna Koreja ograničene su “kulturnim okovima”: fakultetsko obrazovanje i dobar posao su vredniji od porodice. Mnoge žene misle da je pred njima izbor: ili karijera ili porodica.

Ipak, kultura se da promeniti, a država može da pomogne. Pravljenjem dobrih, subvencionisanih jaslica poslalo bi signal ženama da mogu da nastave da razvijaju svoje karijere i nakon porođaja. To bi bilo dobro za žene, dobro za produktivnost i dobro za budžet.

Izvor: Njuzvik (economist.com)