Kriza odvajanja od majke
Mnogo je razloga zbog kojih je mama u stanju da se oseti povređenom od strane deteta. I za nju je svaki ozbiljan, ma koliko drugima izgledao beznačajan. To je njen život, bol, suze, nemoćno opuštene ruke. Prekorevati je zbog toga, znači oduzeti joj preostalu veru u svoje majčinske sposobnosti i opteretiti je novom dozom krivice i saznanja o sopstvenoj ništavnosti.
Pa ipak, postoji jedan opšti razlog koji leži u osnovi mnogih ličnih uvreda sličnog karaktera. Ako mame budu znale za njega, lakše će izlaziti na kraj sa svojim osećanjima u složenim situacijama s decom. O čemu se zapravo radi? Prve mesece i godine detetovog života majka provodi s njim u maltene potpunom emocionalnom jedinstvu. Posle devet meseci trudnoće, kada su oba njihova srca kucala u njenom telu i ona je za oboje udisala vazduh, mama će još dugo osećati dete kao deo sebe. Doživljavaće njegova osećanja i želje kao svoje lične, a u zavisnosti od nijansi njegovog plača znaće da li ga boli stomačić, ili je gladno, ili su mu jednostavno dojadile mokre pelene. Ta majčinska superosetljivost je neophodna da bi se razumele potrebe bebe, koja još uvek ne ume da ih izrazi rečima.
Međutim, kada se taj period prirodne sjedinjenosti završi i kod otprilike trogodišnjeg deteta se pojavi prva ozbiljna kriza odvajanja od majke, njoj je veoma teško da prekine ovakav odnos. I tu nastaje plodno tlo za razne njene ljutnje na dete.
Posle duge emocionalne stopljenosti, mama može nesvesno da poistovećuje sebe i dete. A odatle je tek korak do uvređenosti. „I zašto ono može da se ljuti i viče na mene, a ja moram da ćutim i da se smeškam? Izašli smo napolje, ono je bezobrazno, a ja treba to da trpim i još da budem fina prema njemu? I kako to da sam večno ja njemu nešto dužna, a ono meni ništa?“
Jednostavnije rečeno, mama se vređa ili kada dete doživljava kao sebi ravnu odraslu osobu, ili kada emocionalno „sklizne“ u detinjstvo i vidi sebe kao malu nezaštićenu devojčicu koju vređa nevaljali dečko, kojeg pak svi iz nekog razloga nazivaju njenim sinom. Ukoliko se mama nauči da prepoznaje ta svoja „sklizavanja“ u tobožnju jednakost s detetom, daleko manje će se vređati i neuporedivo lakše će podnosti uvrede. I tu ne postoje neke posebne psihološke tehnike. Dovoljno je da mama zna za ovu opasnost i da čuje kad joj razum govori: „Evo, ponovo meriš istim aršinom sebe i dete. Pazi, tu negde se krije i tvoja uvređenost“.
Ostalo je stvar navike. Ako se mama makar jednom ovako uzdrži, steći će novo iskustvo, na koje će potom moći da se opire.
DETE I ODRASLA OSOBA NISU ISTO. DETE SE TEK FORMIRA KAO LIČNOST. I NA TOM PUTU NJEGA I MAMU PONEKAD ČEKAJU ZAISTA IZNENAĐUJUĆA OTKRIĆA.
Na primer, nekad deca svojim izgredima kao da ispituju roditeljsku izdržljivost. Ali i tada ona rešavaju vrlo konkretan zadatak – proveravaju dokle idu granice naše ljubavi prema njima. Da li smo spremni da ih volimo i takve? A ovakve? Ili, evo, čak ovakve?
Zrelost roditelja se upravo ogleda u sposobnosti da staloženo reaguju na detetov bes, uvredu, grubost i pruže mu povratnu informaciju u kojoj neće biti tih osećanja, već lako čitljiv odgovor: Da, volim te čak i takvog, spreman sam da budem uz tebe, da te podržavam i pomažem ti. Takvo ponašanje veoma smiruje decu, jer ono govori o snazi i zrelosti odraslog. Onog na kojeg je moguće osloniti se, koji je u stanju da se uspešno odupre onom s čim deca još nisu naučila da izlaze na kraj.
Najpouzdaniji način da se detetu usadi poštovanje prema roditeljima jeste naučiti ga ljubavi i saosećanju prema njima, vaspitavati njegova osećanja u duhu jevanđeljskih zapovesti. A niko na svetu ne može bolje to da ga nauči od mame. I ako ona u tome tek pomalo uspeva, i majčinsko srce ponekad muči uvreda – ništa strašno, Bog ljubi i dobru nameru. Ukoliko je mama čvrsto rešila da radi na vaspitavanju sopstvenih osećanja, rezultat će se sigurno videti i na detetu. Osećanja roditelja i dece su u sprezi ne samo na psihološkom, već i na duhovnom nivou, i o tome piše savremeni podvižnik, prepodobni Pajsije Svetogorac: „Dete je, po svojoj prirodi, nevini anđeo, i ako se ono nevaspitano ponaša, onda je uzrok u nama. Tražite greh u sebi i iskorenjujte ga. Očistite sebe, i očistiće se i dete“.
[1] Strast ovde znači: moralni porok, čovekovu postojanu unutrašnju sklonost ka grehu, grehovnu naviku. (prim. prev.)
[2] Zlopamćenje (prim.prev.)
[3] Jevanđelje po Mateju, glava 5: 44-46
Александр Ткаченко, «Снежные чувства: психологические этюди о семейной жизни», Никея 2020
Sa ruskog prevela: Milena Mićunović
Izvor: Detinjarije.com
