Piše: Aleksej Kišjuhas
Naime, Nacionalni prosvetni savet nije prihvatio ovaj predlog Radne grupe Ministarstva prosvete, a na Tviteru se povodom svega požalio i ministar Srđan Verbić. Ali, jeretička je činjenica da dečurliji i omladini ta ili takva informatika verovatno i nije naročito nasušna. Jer sa svojim Fejsbucima, Instagramima, Jutjubovima, i uopšte kućnim kompjuterima i pametnim telefonima, mladi verovatno kapiraju informatiku, informacione tehnologije i informaciono društvo znatno bolje nego mnogi im profesori informatike. I onako mahom bivši nastavnici OTO ili DSZ i ONO (neka ne zamere sjajni izuzeci), a šperploče i testerice, te atomski sleva i unutrašnji neprijatelj što vreba, ipak nisu neka kompetencija za informacijske izazove današnjice. Naravno da ne bi bilo na odmet da mladež sazna i nauči nešto o odistinskom programiranju i pobegne trbuhom za Silicijumskom dolinom umesto pukog konzumentskog lajkaštva selfija sa napućenim usnama i šerologije pseudoduhovitih sadržaja po internetu. Ali, neke druge stvari zapravo mnogo upadljivije nedostaju po našim osnovnim i srednjim školama. A među tim stvarima iznad svega je – filozofija.
Zar smisao škole nije da ,,poskupi” čoveka
Da, filozofija. Zamisao da nam treba više obaveznih časova filozofije u obrazovanju, a ponajpre u osnovnoj školi, na prvi mah deluje nakaradno, blesavo i sumasišavše. Posebno kada svakog Prvog septembra kolektivno i medijski merimo težinu školske torbe u masovnoj panici i strahu da nam deca slučajno ne iskrive kičmu i ne „preuče“. Jer roditelji u svom životu i obrazovanju verovatno nisu ni otvorili nekakvu Radnu svesku, niti iskoristili uglomer, pa ne kapiraju zašto bi im i deca onda dotične otvarala i koristila. Zatim, i same reči „filozofirati“, „filozof“ i „filozofija“ u srpskom (i bugarskom) jeziku imaju jednu negativnu konotaciju i vezuju se za nepraktične pametnjakoviće i za mudroseriju opšte prakse. Dok su ove reči u drugim jezicima relativno neutralne, strogo tehničke, i pomalo ezoterične, poput reči „epistemologija“, „genom“ ili „pregovaračko poglavlje“. Što isto progovara sociolingvističke tomove o tome zašto smo tu gde jesmo. „Filozofija“ u svakodnevnoj upotrebi može da znači i „ideju vodilju“ ili „pogled na svet“ („NJegova filozofija kao fudbalskog trenera je…“), ali akademska filozofija je nešto drugo – disciplina posvećena razjašnjenju i analizi koncepata i argumenata koji su u vezi sa osnovnim pitanjima sveta i života. I ništa nije važnije za buduće blagostanje naše dečurlije i društva od toga da klinci nauče kako da budu filozofi. Umesto da uče šta da misle, treba da uče kako da misle.
