Na primer, u predškolskom ili u nižim razredima osnovne škole, moguće je popričati sa decom o tome da li je u osnovi svega voda ili vazduh. Za to nam ne trebaju nekakvi Tales i Anaksimen – dovoljni su i magla i kiša u dvorištu, ili krompir i lonac sa ključalom vodom u kuhinji. Uz pomoć komada plastelina, a zapravo Parmenida i Empedokla, moguće je raspraviti o tome da li je svet sačinjen od jedne te iste stvari, ili je pak mešavina nekoliko različitih plastelinskih štangli ili elemenata. Uz igračke kornjače i zeca (ili luka i strele), dakle Zenonovih paradoksa, možemo debatovati postoji li zaista kretanje ili jok. I bez Dekarta i Loka, ali zato uz „slomljenu“ slamku u čaši vode, možemo angažovati mlade umove pitanjima da li ponešto znaju i pre nego što su to naučili, ili ipak moraju da to nešto prvo vide, ispipaju i omirišu? Dok se na časovima filozofije u višim razredima osnovne škole već naširoko i temeljnije može raspravljati o dobru i zlu, o veštačkoj inteligenciji, o životinjama i životnoj sredini, o istoriji, o bogu, o pravdi, o nasilju, o umetnosti, o našim razlikama, o čulima i telima, o slobodi i jednakosti, o idejama, sumnji i granicama ljudskog saznanja, pa i o tim kompjuterima, tehnologijama i informacijskom društvu, ako nas već isti toliko svrbe. Uostalom, kako to da osnovci mogu i moraju da shvate Pitagorinu teoremu, ali ne i Pitagorino učenje o selidbi duše i o značaju brojeva za svemir i svet?
Filozofija kao ključ školskog uspeha
Naravno, mnogo je rasprava o tome šta deca i omladina „moraju“ da nauče i znaju. I svako ima svoj stav o tome, baš kao i o odabiru ministara za Vladu Srbije i fudbalera reprezentacije za Svetsko prvenstvo. Ali ostaje činjenica da izučavanje filozofije hrani sumnju i kritičku oštricu, kljuka mlade umove razumom, logikom, skepsom, intelektualnom i moralnom hrabrošću. Današnja omladina – kao i, realno, svaka omladina pre ove – odrasta u jednom rastrojenom, rasparčanom i dehumanizujućem svetu koji je ispunjen dilemama, paradoksima i besmislom. I ona to dobro zna ili oseća u mozgu i preponama. Otud je od ključne važnosti postavljati i pitanja šta je ljudska egzistencija, i kako je izdržati i podneti? U čemu je tačno lepota te borbe i koje su granice mogućeg? Kako razlikovati istinu od proseravanja i zatucanosti (koji se foliraju da su istina)? Koji su to veličanstveni doprinosi čovečanstva, ali i koje su naše kolektivne zablude? Kako biti civilizovani građanin u eri rijaliti programa, atraktivan među fotografskim filterima Instagrama, ili prijatelj u dobu Fejsbuka? Šta su zaista istina, znanje, dobro, vrlina, lepo ili mudrost – šta je jeftino, a šta traje u nedogled? Šta tačno znači biti čovek?
Drugim rečima, filozofija nam pomaže da postanemo eksperti kao – ljudska bića. Ne samo programeri, tehnolozi, inženjeri, psiholozi, ili nastavnici geografije i engleskog jezika, već profesionalci u ljudskosti. Zapitanost o svetu, o zagonetkama sa kojima se suočavamo kao ljudi, zapravo je preduslov bivanja slobodnim građaninom, te odgovornim i razumnim čovekom. Sokrat je u razgovoru ili u dijalogu sa svojim učenicima pokušavao da dođe do najbolje definicije neke fundamentalne vrednosti, poput hrabrosti, dobrote, lepog ili slično. I reklamirao je sumnju u sopstvenu i bilo čiju drugu apsolutnu mudrost. Da li to i mi, 25 vekova kasnije, mislimo da takvo ponašanje, vaspitanje i obrazovanje – kvare omladinu? Time što ćemo stalno preispitivati ideje, znanje, vlast, moral, tradiciju, umetnost, prirodu i društvo gradimo se kao ljudska bića i kao odgovorni građani. Dok mladi koji su racionalniji, koji vode dijalog, i koji kritički, refleksivno i kreativno misle predstavljaju najbolji zalog za budućnost ovog ubogog društva. A takve stvari je već nemoguće isprogramirati kao algoritam u Bejziku ili u Javi. Ili je bar nemoguće uraditi to valjano bez – filozofije.
Izvor: Danas
