NEKADA zabavilje, danas vaspitačice. Pre dva veka “zabavišta i čuvarišta” ili “malodečije školice”, a po sadašnjem vrtići. I onovremenski slikoviti i savremeni termini govore o istom – ustanovama za vaspitanje, igru i obrazovanje najmlađeg naraštaja.
Osnivanje prvih ustanova za zbrinjavanje – čuvanje i vaspitanje predškolske dece u Novom Sadu, na samim počecima pre dva veka, bilo je motivisano potrebom da se pomogne siromašnim roditeljima, prinuđenim da idu u najamni rad i po 12 sati dnevno, a da deca za to vreme ne ostaju bez nege, zaštite i kontrole.
Prva poznata ustanova za čuvanje i vaspitanje predškolske dece pod nazivom “Zavod za čuvanje male dece” osnovan je 1. oktobra 1867. godine, i u njemu su bili smešteni mališani uzrasta od tri do sedam godina. Vaspitač im je, kažu stari dokumenti, bio David Sagmajster, a veruje se da je on bio i osnivač ove ustanove. Zavod su obezbeđivale bogate gradske žene, koje su pripadale udruženju “Prvo žensko društvo”. Sva deca su plaćala minimalnu cenu smeštaja od dve do četiri forinte. Posle proveravanja imovinske karte porodice, na besplatnom boravku se nalazilo dvadesetoro dece.
Zavod posle 1872. prelazi u svojinu, odnosno upravu Rimokatoličke crkvene opštine i u njemu, kako u knjizi “Juče, danas, sutra…” navodi prof. dr Risto Prentović, nekadašnji direktor Predškolske ustanove “Radosno detinjstvo”, rade “duvne” (časne sestre) u svojstvu vaspitačice. Uglavnom su ga pohađala deca mađarske i nemačke nacionalnosti, a bilo je i srpskih dečaka i devojčica.
Mada je šest godina ranije, preciznije, 28. februara 1866. godine, Magistrat grada Novog Sada obavestio predsednicu Društva žena Novosatkinja Mariju Tomeković da je erdeljski sveštenik Mihalj Fogoraši poklonio pet forinti za obdanište – jasle koje treba osnovati u gradu, nema podataka da je uopšte počelo s radom.
