Pamtim taj osećaj iz detinjstva, osećaj da iza poslednjeg školskog dana čeka blažena praznina leta. To je ono što sam najviše volela – praznina. Nije da nismo ništa radili tokom leta, radili smo mnogo toga. Ali, smišljali smo stvari usput. I bilo nam je sasvim lepo.
Omanula sam kao roditelj. Nemam letnjih planova za svoju mlađu decu.
Starija deca rade. Ali ona od 13 i 8 godina, koja su u fazi kada se stiču akademska znanja i veštine (ako verujete onome što svi pričaju), ne rade ništa. Nema kampa. Nema obogaćujućih aktivnosti. Nema posebnih putovanja. Dobro, svakog leta na dve nedelje iznajmljujemo kuću na moru, ali nisam ništa posebno tamo isplanirala za njih. Ja ću čitati knjige.
Kada stigne septembar, moja deca će biti ona pocrnela, sa prljavštinom ispod noktiju i malo gluplja od svih ostalih. Osim ako se meri sposobnost recitovanja epizoda Sunđer Boba, pucanje iz vodenih pištolja ili izgradnja kuća u Majnkraftu, u čemu će zablistati.
“Kada stigne septembar, moja deca će biti ona pocrnela, sa prljavštinom ispod noktiju i malo gluplja od svih ostalih.”
Mogla bih da kažem da je to zato što sam pristalica neorganizovanog provođenja vremena, ohrabrivanja dece da slušaju svoju unutrašnju muzu, osmisle sopstvenu zabavu i nauče se snalažljivosti. Ali nije to u pitanju.
Najbolji letnji domaći zadatak koji jedan profesor može da zada
Jednostavno sam premorena. Ovo je bila duga godina. Prilično sam oduševljena što smo do kraja školske godine uspevali da ih svako jutro ispratimo u školu u relativno čistoj odeći, sa urađenim domaćim i sa novcem za užinu.
Organizovanje leta bilo je prosto previše, kao i pomisao na to da se deca i dalje svakog jutra ispraćaju obučena u relativno čistu odeću i opremljena sa svim neophodnim stvarima. Pošto nemamo problem oko čuvanja dece – jedno od nas je obično kući – nismo to ni uradili.
Raspušteni: Kad škola ćuti i žmuri
Ni deca nisu bila stvarno zainteresovana da nešto rade. Iznela sam im radnje ideje, doduše bez previše entuzijazma, ali se ni oni nisu zagrejali. Mogla sam da ih nateram da negde idu, ali, budući da sam upravo platila za dve pripreme za koledž, ideja da trošim novac na nešto što ne žele zaista da rade delovala je glupo.
Svi smo odbrojavali dane do kraja škole. Pamtim taj osećaj iz detinjstva, osećaj da iza poslednjeg školskog dana čeka blažena praznina leta.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Iskrena ispovest mame: Evo kako je zaista kad imate jedinca
Piše: Martina Friganović U jednoj od prošlih kolumna pisala sam o svojoj odluci, još uvijek ne definitivnoj, da ostanem na jednom djetetu. Dok još uvijek promišljam i razmišljam o eventualnom...
Kafić ili dečiji vrtić?
Evo divne prilike da se zamenjuju teze, da se bonton i sentiment nadmeću ko je bitniji, da oni koji imaju DECU smatraju da se samo zahvaljujući njima kugla zemaljska okreće,...
Kad čujem rečenicu „MENE MOJA DECA NE LAŽU“, moj regularni pritisak 90/60 skoči na 140/90!
DECA NE LAŽU! Koliko puta ste u životu izgovorili ovu rečenicu? „MENE MOJA DECA NE LAŽU!“ Nekad s naglaskom na „mene“. Nekad s naglaskom na „moja deca“. Ali, da ne...
Mama kako uvek znaš da li je to pčela ili muva?!
Jovana Bila Dubaić Dečija radoznalost Deca su po prirodi radoznala. Postavljaju milion pitanja na sat. Često nam je to dosadno, a smišljanje odgovora naporno. Ali, važno je da ne sputavamo...
Teško da će od Majnkrafta i sunđer boba pocrneti i isprljati nokte!
Američka glupost!
I, bolje ne kopirajte takve glupave članke, gubite na autoritetu!