Nisu knjige za decu – samo za decu

Mnogi odrasli, među njima i mnogi poznati pisci, vraćaju se knjigama koje su na njih uticale u detinjstvu. Zašto onda dečije literature nema među kandidatima za velike književne nagrade?

Piše: S.F: Said

Ko se danas seća dramskih dela A.A. Milna ili političkih spisa Eriha Kestnera? A ipak, njihove knjige za decu čitaju se širom planete.

Salman Ruždi misli da će od svih njegovih knjiga, uključujući i “Decu ponoći” koja je osvojila Bukerovu nagradu, najduže trajati njegove dečije knjige. A napisao ih je na nagovor Kurta Mašlera, nakon što mu je ovaj naveo primer upravo Ernesta Kestnera, pisca “Emila i detektiva”.

“Kurt Mašler mi je rekao “To je jedina njegova knjiga koja se i dalje štampa!” Tu lekciju nisam zaboravio. Može da se desi da “Harun i more priča” i “Luka i vatra života” budu jedine moje knjige koje će nastaviti da se štampaju. Zapravo, to ne bi bilo tako loše.”

Nil Gejmen navodi sličan slučaj A. A. Milna, kog više niko ne pamti kao pisca komada sa Vest Enda i urednika “Panča”, već jedino kao “autora dve knjige kratkih priča i dve knjige pesmica za malu decu”.

Neverovatno je koliko dečije knjige mogu trajati. To može biti zbog načina na koji se čitaju. One postaju delom naših emotivnih autobiografija, jer nose asocijacije i uspomene, kao što to čini muzika.

Podeli tekst:

1 2 3 4 Sledeća strana