Drugi razlog može biti u tome što su dečije knjige napisane sa svešću da će se čitati iznova i iznova. Svi pisci za decu znaju da njihove knjige mogu biti čitane po više puta.
“Da, deca svoje omiljene knjige stalno čitaju,” kaže Frančeska Simon. “Najviše volim da potpisujem primerke “Groznog Gaše” (Horrid Henry) sa “ušima” i flekama od brojnih čitanja. Kada me je intervjuisao novinar Bi-Bi-Sija Sajmon Mejo, rekao mi je da ih je svojoj deci pročitao preko 200 puta. Delovao je kao čovek posvećen samokažnjavanju…”
Slično misli i Gejmen, koji piše za sve uzraste. “Kada pišem za decu,” kaže, “uvek imam u vidu da će dobra priča biti nanovo čitana. Zbog toga više biram reči nego kada pišem za odrasle. Jednom sam rekao da ne stojim iza svake reči u “Američkim bogovima” ali mogu da opravdam svaku reč u “Koralini”.”
Mnogi roditelji ovo dobro znaju. Nekada se čak i zapitaju da li je sve u redu sa njihovim detetom, koje, umesto novih, radije ponovo čita jedne te iste knjige.
“Sve je u redu s njima,” kaže Šarlot Heking iz Centra za pismenost u osnovnom obrazovanju. “Deci je potrebno da čitaju iznova iste knjige i da im se vraćaju, doživljavajući ih na nove načine. To je zapravo vrlo korisno, jer im omogućava da zarone ispod površine.”
Pošto se ponovno čitanje dečijih knjiga podrazumeva, pisci za decu nastoje da pišu knjige koje imaju više nivoa, kako bi svaki put “nagradili” čitaoce nekim novim uvidima.
Međutim, ako je tako, zašto onda knjige za decu tako retko osvajaju književne nagrade poput “Bukerove” i “Kosta” nagrade? Ove godine, prilikom razmatranja kandidata za nagradu “Kosta” niko nije uzeo u obzir knjigu “Petoro dece na Zapadnom frontu” Kejt Sonders, nagrađivane autorke za decu. A u pitanju je izvanredna knjiga koja već postaje klasik, o petoro bezbrižne dece iz edvardijanske Engleske koja su se našla u rovovima prvog svetskog rata. Autorka je preuzela likove iz klasika Edit Nesbit, poznate književnice za decu sa početka 20. veka, i stvorila potresnu priču. “To je neverovatna knjiga,” kaže urednica rubrike za dečiju književnost u Gardijenu, Džulija Eklšer. “Da se radi o knjizi za odrasle inspirisanoj delom Džejn Ostin, svi bi pričali o njoj. Poigravanje sa tekstom klasika u svetu književnosti za odrasle, imalo bi mnogo više odjeka nego kad je u pitanju knjiga za decu – za sada.”
Ništa čudno, znajući da je samo jednom do sada najbolja knjiga za decu postala i knjiga godine – bio je to “Ćilibarski durbin” Filipa Pulmana 2001. godine.
“Nije se ponovilo od tada,” kaže Pulman. “Ali, jednom će naleteti na knjigu koju će prosto morati da proglase najboljom. Možda će jednog dana dečija knjiga osvojiti i Bukerovu nagradu. Što da ne? Zašto pisac za decu ne bi dobio i Nobelovu nagradu?”
Sara Čurčvel, jedna od prošlogodišnjih članova žirija za Bukerovu nagradu, pišućo o procesu odlučivanja rekla je da “knjige moraju ispuniti kriterijum koji se od njih obično ne traži: da ih ljudi skloni traženju mana moraju pročitati tri puta za redom. Većina knjiga prosto ne izdrži ovakav pritisak. Samo najbogatije i najslojevitije od njih nastavljaju da intrigiraju i još više otkrivaju svakim čitanjem.”
