Nova filozofija odgajanja blizanaca

Iako veliki broj roditelja, čini se, rado prihvata koncept kojim se ohrabruje individualnost, mnogi ga nehotice podrivaju. Teško je ne uplesti se u mit o blizancima kada ga porodica, prijatelji i mediji tako istrajno promovišu.

Ali kada razmislite o tome koliko je važno da svako od vaše dece razvije jedinstveni osećaj sebe, te da ima slobodu da odluči ko želi da postane a da ne bude obeležen kao polovina blizanačkog para, lakše ćete donositi svoje roditeljske odluke. Ono što sledi jesu moja ključna uputstva za roditelje o tome kako da svojoj deci blizancima pomognu da se razviju u srećne, samosvesne, jedinstvene ličnosti:
1. Mislite o svojim blizancima kao o dvema jedinstvenim osobama. Blizancima se treba obraćati kao pojedincima koji će odrasti i postati dvoje različitih ljudi. Ako se prema njima odnosite kao prema „blizancima“ a ne kao prema dvema zasebnim osobama, oni će se kako jedan prema drugom tako i prema svetu oko sebe odnositi kao „blizanci“, jer će to biti realnost kakvu poznaju. To što vi o svojoj deci razmišljate kao o posebnim, zasebnim ličnostima od trenutka kad saznate da nosite blizance, stvoriće osnovu da i oni sebe smatraju jedinstvenim pojedincima. Taj koncept može vam se činiti očiglednim, ali svaka odluka koju donesete kao roditelji biće na njemu zasnovana. Ukoliko o svojoj deci razmišljate kao o zasebnim ličnostima, radije nego da na njih gledate kao na blizanački par, to će uticati i na vaše ponašanje prema njima. Suština je u formiranju novog sistema razmišljanja. Možda će pomoći i ako se neprekidno podsećate na to da su blizanci dve bebe koje su igrom slučaja rođene u isto vreme, a ne sjedinjene duše čija je sudbi na da zauvek budu zajedno.
2. Očekujte da imate različita osećanja prema svakom detetu. Čak i roditelji dece koja nisu blizanci mogu osećati grižu savesti zbog različitih osećanja prema svakom od njih. Roditelji blizanaca često takav osećaj krivice doživljavaju još izraženije. Međutim, ako prihvatite da su vaša deca jedinstvene ličnosti, samo se po sebi razume da će oni u vama buditi različita osećanja. To što ste nestrpljivi sa jednom bebom, a drugom ste oduševljeni, što osećate ljutnju zbog tvrdoglavosti jednog svog jednogodišnjaka, a radujete se što se drugi zadovoljno igra sam, ili što vam se čak čini da imate više zajedničkog sa jednim blizancem u periodu pre njegovih tinejdžerskih godina nego sa drugim, ne znači da jedno dete volite više nego drugo. Ukoliko prihvatite različite emocije kao odgovor na drugačije ponašanje vaše dece, te na njihove različite ličnosti, znači da priznajete nji hovu individualnost. Pročitala sam mnoge studije o blizancima i u svakoj od njih navode se različiti razlozi za to što je roditelj možda privrženiji jednoj bebi nego drugoj. Na primer, jedno istraživanje govori o tome da kada se dogodi da bebe iz zdravstvenih razloga ne dođu kući iz bolnice u isto vreme, ona koja prva stigne može da bude omiljenija jer se druga doživi kao uljez. Druge studije pokazuju da su neki roditelji naklonjeniji sitnijem blizancu, društvenijem, onom koji duže spava ili manje plače. Važna stvar koju treba imati na umu jeste da ne treba potiskivati osećanja; ona su prirodna, treba ih očekivati. Potiskivanje emocija može imati za posledicu nepotrebni osećaj krivice, te sumnju u vlastite roditeljske sposobnosti. Zapravo, to što ste privrženiji jednom blizancu nego drugom, iz razloga koje smo prethodno naveli, vremenom će se menjati jer se i ponašanje vaše dece neprekidno menja, a sa njim i vaše reakcije. Ako ste svesni svojih različitih emocionalnih reakcija na ponašanje svakog deteta i ako te razlike prihvatite, to će vam pomoći da uravnotežite osećanja koja su tokom perioda podizanja blizanaca naprosto životna činjenica.
3. Obezbedite svakom detetu „zasebno vreme“ sa vama. To vreme deci je potrebno kako bi uspostavili adekvatan odnos sa vama. Za svako novorođenče dobro je da sa roditeljem provodi vreme nasamo; to pomaže ispunjenju osnovne ljudske potrebe. Kada bi novorođena beba umela da govori, verovatno bi rekla: „Pokloni mi pažnju, gledaj me, slušaj me, upoznaj me“. Dete i roditelj bolje će se međusobno poznavati ako imaju priliku da redovno provode vreme usredsređeni jedno na drugo. Prilagođavanje na potrebe vašeg deteta tokom njegove prve godine života pomoći će vam da se uskladite sa načinima na koje vaša beba emocionalno i fizički komunicira, a takva harmonizacija pojačava se kada ste u datom trenutku sami sa samo jednom bebom. Dok vaša beba uvek nanovo doživljava vaše reakcije na nju, razvija osećaj sigurnosti u odnosu sa vama. Beba počinje da očekuje da ćete joj
udovoljiti na odgovarajući način ako je gladna ili umorna, ako je srećna ili uzbuđena. To što ćete bebi dopustiti da vas upozna – i da oseća da i vi nju poznajete – pomaže da se izgradi osnova njenog saznanja o tome ko je ona u odnosu na svet koji je okružuje. Značaj „zasebnog vremena“ sa jednim roditeljem ne završava se sa najranijim detinjstvom. On se proteže kroz čitavo detinjstvo.

1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst: