O čitanju, Ćopiću i lepim rečima

Piše: Jasmina Jovanović

Ima nečeg čarobnog u tome da ti se deca uvuku uveče u krevet i povedu te u svet Petra Pana i ostalih bajki. Nekako, koliko god da mi se ne čita neko veče ili koliko god da sam umorna, posle svake bajke ili priče, čak i meni ogrezloj u svet odraslih, planeta izgleda kao bolje mesto…

Svako veče, jedno vreme naš drug pred zemlju snova bio je Ježurka Ježić. Moja omiljena kada sam bila mala, a sada i Sofijina. Ne moram ni da pitam šta hoće, već vidim da nosi pod pazuhom zelenu šumu Ćopićevog Grmeča. Znamo je napamet, ali svaki put pomno čitam i one pomno slušaju. Starija nikada nije bila preterani ljubitelj večernjeg čitanja. Ona je hiperaktivna kakva jeste, uvek uterivana u krevet. Na jedvite jade, ali onog trenutka kada bi joj glava dotakla jastuk, Zvončica bi je odvela u Nedođiju, pre bilo kakve priče. Mlađa nije takva. Ona ima svoje rituale, a ako oni izostanu znači da je zaspala gdegod je umor stigao. U fotelji, na podu…u najneverovatnijim položajima. Ali uglavnom nije moglo bez Ježurke.

Najlepše Ćopićeve poeme u obliku digitalne aplikacije

Pokušavala sam da joj podmetnem poneku od divnih priča iz Svetosavskog zvonceta, ali nije bilo šanse. Sve dok jednog dana nije dobila slikovnicu o Svetom Gerasimu i Lavu. Bila je fascinirana kako je svetitelj izlečio lava a on mu ostao poslušan, pa je čak bio pratnja i čuvar magaretu koje su slali na izvor po vodu. To joj se baš dopalo. Bez daha je slušala kako je tekao život svetitelja i lava. Ali uvek bi se vraćala starom dobrom Ćopiću i malom Ježurki. Probala sam jednom da i njenog tatu upoznam sa Ježurkom, da joj on čita, ali joj se nije dopalo- Rekla je da on može da čita bajke, ali pesme moram ja. „I on ne menja glas prema licima,“ bio je glavni argument.

Jednom, dok je bila manja, upitala me je:”Mama, a jel imamo mi još neku knjigu sa lepim rečima?“