O čitanju, Ćopiću i lepim rečima

Pitanje mi je bilo malo čudno, imamo dovoljno knjiga i skoro sve su sa lepim rečima, pa sam je upitala

-Na šta misliš, Sofi, kakve lepe reči? Sve knjige koje kupujemo su nam sa lepim rečima…

– Ma, znaš šta su lepe reči, ono kad se kaže dijete, cvijet, snijeg…

-Ahaa, -nasmejala sam se od srca -takve lepe reči! Dete mi voli ijekavicu! – shvatila sam konačno šta su lepe reči…

Snima se animirana “Ježeva kućica”, učestvuju Šerbedžija i Rundek

To veče, umesto Ježurke čitale smo slikovnicu Pijetao i mačak. A sledeće Mjesec i njegova baka… I uživala sam kao da prvi put sve to čitam. Nisam mogla a da se ne načudim kako je mogao divni Ćopić da na dečijem jeziku tako slikovito veliča drugarstvo i različitost kao u Pijetlu i mačku. I toliko mudrih pouka uvije u stihove i bajkovitu radnju. Kako je samo predstavio svu naivnu neiskvarenu decu kroz lik Pijetla koga Mačak ovako uči opreznosti i savetuje:

„Kad u lov odem, rođeni pobro,
oboja vrata zabravi naša,
i još ti kažem: čuvaj se dobro
od starog lisca, od Mudrijaša.
Od njega većeg lukavca nema,
u svakoj rije i zamku ti sprema.
Puna je varki njegova glava,
podvale smišlja i kada spava;
ako li padne u san duboko,
još uvijek škilji na jedno oko.
Provjeri triput ono što čuje,
rođenom repu ne vjeruje,
planove kuje unedogled,
i nikad neće na tanak led.“

Ali Pijetliću nema spasa, na žalost sve dece kojoj je čitana ova poema. Pesnik nas upozorava koliko je on naivan i dobar:

“Veseljak Pijevac! Takvoga stvora
nikada nije rodila gora.
Bezbrižno živi, dobrote pun,
lukavstva nikad ni jedan trun,
sva mu je briga rođeni kljun.
Taj ti u zamku upada skokom,
gotov je za čas, dok treneš okom.”

Sofiji je krivo što je Pijetlić završio kod Lisca u loncu. Kaže meni, – Jao, pa zašto nema srećan kraj kao Ježurka, i njega su jurili i vuk i divlja svinja i medved?” Pune su joj oči suza, prosto je ljuta na pisca.

– Da, -kažem ja, -Ježurka se spasao, jer je bio mudar, na vreme je krenuo kući, pre mraka. Pijetlić nije slušao savete svog druga. Poverovao je slatkoračivom liscu. Niko mu nije kriv.

Ona odlazi u svoj krevet tužna, ali sutradan opet traži priču o Pijetliću i mačku.

Verovatno shvata moj upitni pogled, pa mi se kao pravda. -Tužna je, ali baš lepa priča -…i zavlači se pod posteljinu…”

Volim i ja te lepe reči. Oduvek sam volela, i kad ne vidim na oči od umora ja čitam ili žmurim i recitujem jer znam napamet. I u mislima se zahvaljujem Ćopiću što je ulepšao mnoga detinjstva i poslao mudrosti naraštajima koji dolaze. I što je veličao prave vrednosti i umetnuo ih u stihove, kao kad Ježurka odgovara onima koji su ga pratili, i koji mu se rugaju što toliko voli svoju kućicu koja njima deluje neugledno kao kakva straćara.

“Ma kakav bio moj rodni prag,
on mi je ipak mio i drag.
Prost je i skroman, ali je moj,
tu sam slobodan i gazda svoj.
Vrijedan sam, radim bavim se lovom
i mirno živim pod svojim krovom.
To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!
Zbog toga samo, lude vas troje
čestite kuće nemate svoje.
Živite, čujem, od skitnje, pljačke
i svršit ćete – naopačke!”