Slikovnica Ljubimac, autorski prvenac Sanje Kovandžić Agatonović, govori o malom pauku Pakiju koji, u potrazi za društvom, jednim nesmotrenim potezom dovodi u opasnost čitavu svoju porodicu. Paki i njegovi roditelji u prvom trenutku upadaju u veliku nevolju, ali situacija će se razrešiti i desiće se neočekivan i srećan preokret. O tome kako je nastala ideja za ovu knjigu i koju poruku nosi, razgovarali smo sa Sanjom Kovandžić Agatonović.
Pauk nije baš omiljena životinja među ljudima, ali Vaš pauk je drugačiji. Želi da nađe prijatelje, da istražuje, i što je najvažnije – prijateljski je nastrojen prema ljudima. Kako ste došli na ideju da glavni junak ove priče bude baš pauk?
Iskreno da vam kažem, ova priča je poluistinita… I još nešto da priznam, ni meni pauci nisu bili omiljeni sve do jednog neobičnog događaja. Jednog jutra se moj sin Lazar probudio izujedan. Onako besna, krenula sam da tražim osmonogog vinovnika, a onda mi Lazar, sav u svrabu i pečatima, koji inače sve vreme želi bilo kakvog ljubimca, kaže: „Mama, ne ljuti se na Pakija, on je moj ljubimac.“ Tada mi se rodila ideja. Deca su čudo, otvore vam sasvim novi pogled na svet.
Ljubimac je vaša prva knjiga za decu. Kako je tekao proces pisanja?
Kad sam bila student, napisala sam knjigu u formi stripa Play and Say, za učenje engleskog jezika u vrtićima. Učiteljicama u školi u kojoj sam i sama radila ova knjiga poslužila je kao vrlo korisno sredstvo, ali posle nije bilo novih izdanja. Ljubimac mi je prva knjiga za ovako poznatog i uvaženog izdavača. Ozbiljna knjiga…
Mi živimo u Budimpešti. Dok sam bila na porodiljskom odsustvu, vodila sam pričaonicu Neizgubljivi (ako znaš odakle si i ko si, ne možeš se izgubiti), za svoju i decu iz srpske zajednice. Čitali smo klasične priče za decu, narodne bajke i pesme i razgovarali o tome čemu nas one uče i u kakvoj je to vezi s podnebljem iz kojeg dolazimo. Za kraj sezone, pred raspust, bila mi je potrebna priča o prijateljstvu, o mreži poznanstava koja treba sačuvati tokom letnje pauze. Setila sam se Pakija, našeg ljubimca, i njegove mreže, pa sam napisala priču mojim neizgubljivićima (QR kod u knjizi vodi do opisa te pričaonice).
Deci kog uzrasta je namenjena slikovnica?
Neizgubljivići su bili grupa dečice od 3 do 12 godina, međutim, nadam se da će Paki i nekim odraslima dirnuti srce. Ja sam, recimo, i dalje ljubitelj dečjih priča, kao što su Mali princ, Momo itd., koje nose ozbiljne poruke u ruhu knjiga za decu.
Glavni junak Paki bori se sa usamljenošću i zbog toga se iskrada iz kuće kako bi krenuo u avanturu, što mu roditelji, na kraju, ipak opraštaju. U kojoj meri su teme praštanja i razumevanja važne za današnju decu?
Hvala vam na ovom pitanju! Greške i prelaženje svojih i tuđih granica su sastavni deo života i mogu biti izvor straha i trauma ili velika avantura i životna škola. Šta će biti, zavisi od toga koliko smo uspeli da sagledamo sve posledice, koliko smo hrabri da preuzmemo odgovornost za ono čime smo doprineli ujdurmi koju smo napravili, koliko smo naučili i koliko smo u stanju da budemo saosećajni, da kažemo izvini i oprosti. Deca su veliki ljudi po tom pitanju i iskreno mislim da mi odrasli možemo naučiti mnogo toga od njih. Naš zadatak je da se potrudimo da im pružimo u tom procesu dobar primer.
Šta vam je bilo najveće zadovoljstvo, a šta najveći izazov dok ste pisali ovu knjigu?
Sve mi je bilo zadovoljstvo: kako je ceo tim odmah zavoleo Pakija, kako smo svi davali sve od sebe i kako smo konstruktivno rešavali probleme. Zadovoljstvo mi je bilo da radim sa takvim profesionalcima, kreativnim, odgovornim i dobrim ljudima. Jako mi se sviđa čitav proces stvaranja knjige i nadam se da je ovo samo početak naših avantura.
Poznati ilustrator Boris Kuzmanović ilustrovao je vašu knjigu. Na koji način su njegove ilustracije obogatile ovu slikovnicu?
Nisam bila svesna kakav je Boris umetnik kad me je dizajnerka Olivera Batajic Sretenović upoznala s njim, pa nisam imala nikakva očekivanja. Ali nakon što mi je pokazao prve dve-tri strane knjige, kako ih je on zamislio, nisam mogla da verujem. Oduševila sam se! Upravo tako sam i ja zamislila Pakija, samo što nikad ne bih umela da ga nacrtam. To je za mene bio novi osećaj celovitosti priče. Dobila je svoj život odvojeno od mene, kao dete kad poraste i postane svoj čovek. Boris je oplemenio Pakija i dao mu neku dodatnu notu humora, kakva ne može samo rečima da se opiše. Olivera, Boris i ja smo se odmah složili da treba da pružimo deci drugačiji vizuelni doživljaj od uobičajenog, detinjastog. Mislim da je i u tome Boris briljirao, jer Paki je izašao iz njegovog pera kao autentičan dasa sa stilom.
Knjigu ste posvetili svojoj deci. Kakve knjige vaša deca vole da čitaju, a kakve ste vi čitali kao dete?
Da, moja deca i ja smo pasionirani čitaoci. Lazar ima devet godina, a Vida četiri. Pred spavanje se obavezno čita, i to rado i puno. Živimo u inostranstvu, pa često čitamo narodne bajke, srpsku istoriju za decu, istoriju i mitologiju u stripu, Priče o sprskim junacima Milana Bojića, Vrapca Džonija Nikole Đurička i, naravno, sva izdanja Kreativnog centra. Trenutno su nam omiljene knjige Babaroga i Priče o vuku Stanivuku, oduševljeni smo trilogijom Ivane Nešić, obožavamo visoke vibracije knjige Gospodin Oliver, učimo i o drugim kulturama iz Priča o Petsonu i Zagonetkama na svim spratovima.
Odrasla sam u Smederevskoj Palanci i od malih nogu sam bila član biblioteke. Tada je to bilo isto kao biti pionir, nije bilo razlike. Odrasla sam na Andersenovim, Diznijevim i Grimovim bajkama, kasnije sam gutala sve knjige iz edicije Plava Ptica, a moje omiljene knjige svih vremena su Momo, Harijeta uhoda, Nevidljivi Hari i Ostrvo nastradalih brodova. Zahvalna sam mami, koja je profesor srpske književnosti u penziji, što mi je ulila ljubav prema knjizi i pisanju od malih nogu, kao i tati, prodavcu knjiga u penziji, koji nas je uvek u tome podržavao.
Izvor: Detinjarije.com
