Odrastanje u biblioteci je magično baš kao što ste i zamišljali

Nisam se osećala čudno jer sam živela u biblioteci, zato što je to bilo sve što znam. To je bio naš dom. Kada sam malo porasla, shvatila sam da nemaju svi toliko knjiga u svojim domovima.

Ronald Klark i njegova ćerka su godinama živeli u ogranku biblioteke u Njujorku. Za tip dece koja vole knjige (da budemo iskreni, i za odrasle), život u biblioteci zvuči kao san. Ali kada se porodica Klark preselila u ogranak biblioteke u Vašington Hajtsu, kasnih četrdesetih godina prošlog veka, njihov sin tinejdžer Ronald Klark je bio skeptičan.

„Deca su čudna,“ kaže on. „Mi uvek želimo da budemo normalni. Tako da sam se ja u početku malo stideo jer živim u biblioteci.“ Njegova porodica se preselila iz Merilenda, malog grada gde se svi poznaju, da bi njegov otac Rejmond radio kao domar u biblioteci.

Kada su ogranci biblioteke u Njujorku prvobitno bili izgrađeni, svaka zgrada je imala stan na trećem spratu kako bi tu živeo domar koji čisti biblioteku i održava peći na ugalj.

Ubrzo je Klark shvatio prednosti svog novog doma: „Čekaj malo, pa ja za sebe imam celu zgradu, sa svakom knjigom na svetu!“ – Odlučio je da mu se dopada.

Ronald Klark sa roditeljima i ćerkom Džamilom

Danas je ostao mali broj ovakvih stanova u Njujorku. Zanemareni su i polako postaju prostorije za tehnologiju i učenje jezika, jer bibliotekama je potrebno sve više prostora.

Ove godine, stan u kome su Klarkovi živeli je renoviran u prostor za bibliotečko programiranje. Klark i njegova ćerka Džamila, koja je prve godine svog života provela baš u ovom stanu, došli su na ceremoniju presecanja trake preuređenog prostora.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana