Nedavno je naša starija ćerka „zaradila“ boravak u bolnici. U Tiršovoj nisu imali mesta da „nas smeste“ pa su „nam smestili“ pansion u bolnici „Olga Dedijer“. Ovaj put se neću dotaći toga kakvi su uslovi u toj dečijoj bolnici, ali ću definitivno oplesti „organizaciju“ celokupnog zdravstvenog sistema u nas.U Tiršovoj smo brzo završili; prijem, laboratorija… Sve je to teklo glatko, osim što nije bilo mesta na odeljenju. I da pretpostavimo da je mesta bilo, a da nisu hteli da nas prime, šta smo mogli da učinimo? Da, mogla sam podići frku, jer smo se ovako vozali po Beogradu sa detetom pod temperaturom od 41 stepen. Ali, ko bi nas čuo? I, da li smo trebali biti nezahvalni što naše dete ima „samo“ visoku temperaturu, dijareju i povraćanje? Zahvalimo se bogu što naše dete nije „težak slučaj“.
Pre toga, treba reći još jednu stvar: dežurstva sa parnim i neparnim datumima su takvo imbecilno pravilo, jer roditelje u svom njihovom ludilu šetaju sa kraja na kraj grada… Pa još, sluđeni, vrlo lako mogu pogrešiti, kao što je naš slučaj bio. I sreća naša što nije bila neka „ozbiljnija bolest“, kod koje su sekunde važne za život, već „samo“ ta prokleta temperatura od 41.
Parnim danima, iz IMD bi vas vratili sa kapije uz obrazloženje da je bolnica u Tiršovoj dežurna, da u bolnici nikoga nema. U to se možete uveriti jer je u bolnici mrak (a na taj „mrak“ čuvar pokazuje).
Ja upirem u jedan drugi mrak.
Nekako, stigosmo do dečije bolnice „Dr Olga Dedijer“ u koju je naš dolazak najavljen. Tu već čekaju dva muška roditelja sa svojom muškom decom. Prijemno odeljenje prazno. Mnogo prazno. Osim čuvara – nikoga na vidiku. Ni dežurne sestre, ni dežurnog lekara/lekarke.
Posle pola sata se pojavljuje jedno medicinsko čudo od medicinske sestre. Ni izvolite, ni recite… Uviđam da smo „hitniji“ od svih prisutnih slučajeva. Ipak, uljudno smo sačekali da ranije pridlošli objasne svoje razloge dolaska na -10. Objasnim im da smo „najavljeni“, tj. upućeni iz Tiršove. „Sačekajte i izmerite temperaturu…“
Čekamo… Merimo… 39.6 (ali ne u pesmi)… Slušamo medecinski ljubavni razgovor preko telefona medicininskog čuda (nad)prirode. Saznajemo da ćemo ostati. Moj muž i ja se gledamo u čudu i neverici. Nekako skapiramo da smo uzrujani pa nismo najbolje razumeli doktorku iz Tiršove.
Već sam načeta i počinjem da plačem, ali znam da rešenje postoji. Moj muž će jednako dobro brinuti o njoj u bolnici. I dogovor se, sam od sebe, sam izgradio. Pred krajnje nezainteresovanim i minimalno razgovetnim lekarom, izgovaram, sa njegovog klasično balkanskog aspekta, veoma smešnu rečenicu: „Ostaće moj muž.“. Usledio je i odgovor u stilu „kakve budale“: „Ne može. Mora žensko!“
MORA! MORA?
Kladite se da li je pomoglo objašnjenje da imamo bebu od 2,5meseca i da je dojim.I dalje je odgovor – ne može, jer su na odeljenju pratioci – žene! Najgluplji od svih mogućih glupih izgovora. Lekar počinje da nabraja da li imamo: sestru, strinu, ujnu, širu i užu rodbinu ŽENSKOG RODA, jer, avaj, živimo u srednjem veku na zatucanom Balkanu, u (belo)svetskoj prestonici, u kojoj, još više zatucani lekar (sudeći po imenu i prezimenu, crnogorskog porekla, bez namere bilo koju naciju da uvredim), brani čast žena – pratilja maloletne dece u bolnici naspram dobrobiti te iste maloletne dece! Izvinite, ko je ovde pacijent?
Pored ovog primarnog prava koje je, u našem slučaju narušeno, mogu navesti i narušavanje rodne ravnopravnosti. I to dvostrano. Prvo, jer je moj muž OMALOVAŽEN i USKRAĆEN kao (ravnopravni) roditelj, i usmeren od strane lekara – predstavnika našeg zdravstvenog sistema, da bude otac iz narodne izreke. Iako je moj suprug jedan predan, nežan i divan otac svojim ćerkama. Drugo, ja sam, kao majka, stavljena u okvire balkanske definicije majke – jedine koja treba da bude roditelj, staratelj, „voditelj“ svojoj deci; jedine koja treba da se bavi njihovim odgojem i vaspitavanjem. Jer, ovi prostori tako nameću. Jer je to bila žena gorepomenutog lekara. I njegova mati. I, vrlo moguće, njegova ćerka. A, verovatno, i njegova unuka. A daleko od toga da sam nesavesna majka. Naprotiv… Smatram da sam posvećena i požrtvovana majka (i supruga).
Takođe, ovi prostori nameću to da živimo u „rodovskoj zajednici“, jer iza sebe treba da imamo čitavu mašineriju baba, tetki, strina, ujni i ostale familije ŽENSKOG RODA…
Naravno da je bitnije braniti „čast“ i „poštenje“ majki, nego uzeti u obzir dobrobit samog deteta.
Ja sam lezala sa sinom 2014 na Institutu za majku i dete, imao je rutinsku operaciju. Medjutim drugog dana uvece sam dobila temepraturu preko 39, posumnjali su na grip i predlozili da me otpuste da muz dodje umesto mene iz predastroznosti prema drugoj operisanoj deci. Tako smo i uradili vec sledeceg jutra, nisu me pitali ni za bake ni tetke tako da ne znam sta se u medjuvremenu promenilo. J
Takodje smo lezali i u plucnoj bolnici Dragisa Misovic i tamo sam sretala tate sa decom doduse mnogo redje nego mame ali bilo ih je.
I ja sam svoga sina od 5 godina morala da ostavim samog u bolnici „Olga Dedijer“ jer sam dojila mladje dete a oca nisu pustili da ostane… Tuzno iskustvo i sramotno ponasanje…
Na Institutu za majku i dete kad sam bila sa ćerkom 2014. bio je jedan otac sa sinom. Nadam se da u međuvremenu nisu promenili organizaciju…
Tuziti Olgu Dedijer!
U Nišu NE DOZVOLJAVAJU očevima da udju kod deteta a kamoli ostanu,moje najgore iskustvo na decijoj hirurgiji,noćna mora koju bih nadugačko mogla da opišem,sramota i nebriga,opšta nezainteresovanost !!!
Da organizujemo peticiju da na nivou drzave vazi da oba roditelja mogu da ostaju sa decom u bolnici? Da ne bi ovako svaka bolnica postupala kako im se cefne. Pitam se sta rade samohrani ocevi? Njihova deca moraju da ostaju sama u bolnici?
Nazalost, dva puta sam bila sa detetom u bolnici Olga Dedijar I jedan put u Dr Dragisa Misovic (ORL). Nigde nisam videla oceve sa decom, uglavnom su bile majke. I mislim da je to iz cisto prakticnih razloga. Naime bolnica Olga Dedijar je mala bolnica sa jedva par soba, I uslovima kakve mama Mara nije htela da opisuje ali verovatno su svi razumeli kakvi su. Zato, pretpostavljam, da je ideja da u istoj sobi ne budu roditelji pratioci ako su razlicitog pola.
Da zanemarimo emancipovanu manjinu, mislite li da nije bilo I onih koji bi brinuli sto im je partner u sobi sa tamo nekim roditeljem suprotnog pola. Mozda, neko od roditelja ne bi zeleo da boravi u sobi sa nekim roditeljem suprotnog pola? Takodje, bolnica ima samo jedan toalet sa jednom kabinom za tusiranje, I iz tog ugla gledano to predstavlja u neku ruku ogranicavajuci faktor.
Dakle, peticija bi trebalo da bude usmerene u cilju resavanja elementarnih higijenskih I prostornih uslova, pa tek onda se treba osvrnuti I na momenat koji od roditelja ce ostati sa detetom.
I jos nesto,kako kazem imam iskustvo sa ovom bolnicom I sto se osoblja tice nemam ni jednu jedinu zamerku. Nikada se nije desilo da smo cekali, da nem nije objasnjeno do detalja kako korititi terapiju ili koji nam je sledeci korak. Cak nam se desilo da doktorka koja nije mogla da nas zadrzi dok temepratura ne spadne, da nam njen broj mobilnog telefona kako bismo je kontaktirali „Za ne daj Boze“.
Necu da branim bolnicu, necu ni da osudjujem. Mislim da kao roditelji treba da imamo podjednaka prava I majke I ocevi. Moj suprug je mozda u nekim situacijama bio I „bolja majka od mene“, bio je pored mene I na porodjaju u porodilistu, ali ga kasnije nisu pustali u posetu – apsurd!
Pokušavajući da nađete (koliko toliko) smisleno objašnjenje za ovu praksu, naveli ste razliku između emancipovane manjine i „onih“ ostalih. Kojih ostalih? Onih kojima je to što će se njihov bračni drug (ne umanjujući opštost pola) naći na neko vreme bez nadzora na malom prostoru sa osobama od kojih će neke biti suprotnog pola dovoljno da zamisle da bi njihov supružnik i taj neki tuđi supriužnik mogli, uz zvuke plača sopstvene bolesne dece i prisustvo svih ostalih roditelja s kojima su nabijeni na pomenuti mali prostor, uraditi šta tačno?! Da li ima smisla da se zarad takvih „slučajeva“ bolesnoj deci kod kojih majke nisu u mogućnosti da prate dete uskraćuje prisustvo roditelja? I uskratiti očevima pravo da budu uz svoju bolesnu decu i da se brinu za njih? (Uostalom, u većini slučajeva nema razloga da otac bude tek „plan B“, kome se pribegava samo kad mama baš nikako nije dostupna.) Kako mislimo da napredujemo kao društvo, ako se ravnamo i uvodimo pravila po meri takvih?! Jedna tuš kabina? Pa neće u nju ulaziti zajedno! A ako ćemo da stereotipiziramo, očevi se verovatno tuširaju kraće od majki, čime se problem malog broja dostupnih resursa zapravo ublažava. :))