Na blogu Nemajka.rs objavljeno je zabrinjavajuće iskustvo jedne mame Mare koje pokazuje diskriminušući odnos zdravstvenog sistema u Srbiji prema očevima.
Moram li objašnjavati tom zdravstvenom radniku koliko se moje dete „poremetilo“ i koliko je bilo uplašeno i izgubljeno, da posle izlaska iz bolnice, danima nije htelo da spava, da je slučajno ne bi „ostavili“? Ili je, možda, čuo koliko je plakala kad je moj muž otišao iz petominutne „posete“? Sa njom je bila brižna baka, jedna od onih koje se trude da sa svojim unucima ostvare odnos za pamćenje. A šta bi tek bilo da smo morali da je ostavimo – samu? Kako roditelj da donese odluku? Koji od dva prsta radije da poseče? Koji će manje boleti? Mene bi jednako boleli, i jednako me je bolelo što sam morala za jedno da se odlučim, za tog doktora ne znam. I na kraju, da li taj zdravstveni radnik uvažava psihološku dimenziju deteta, ili zastupa staromodni stil vaspitavanja deteta uz „mir u kući da se tata odmori“, „odvojen obrok i mesto za obrok“, „batine za sve i svašta“ (dodati po potrebi)…?
Uz sve to, neko, je morao ići u dom zdravlja za uput za pratioca, koji se nosi zatim u RFZO da ne bismo plaćali tu „vrhunsku“ medicinsku uslugu i pansion za baku 750 dinara po danu.
Priznaćete, ovaj sistem nije stvoren za roditelje sa više dece a bez pomoći „sa strane“. Komplikovanost našeg sistema i procedura, ovako POJEDNOSTAVLJENI, zahtevaju još nekoliko staratelja ili jako dubok džep.
Epilog ove priče je da nas je doktorka na kontroli upitala šta smo davali kao terapiju. Moj odgovor je bio: „Ništa. Nisu nam rekli da nešto od terapije treba.“. „Ali piše u otpusnoj listi.“ reče doktorka. Pogledah, stvarno piše… I eto, meni, pismenom roditelju je to promaklo. A čitala sam otpusnu listu. Pozvaću se na hormone, i sav taj haos u glavi… Ma, dosta izgovora… Ljuta sam na sebe što mi je promakla ta rečenica, što nisam pročitala još koji put, što nisam čitala bolje, između redova… Ali, nije li to dužnost lekara i sestara, tzv. medicinskog osoblja – da kažu koju terapiju da koristimo?
I na kraju, ono što je muka većine roditelja:
– u domu zdravlja bi nas pitali što smo dolazili, jer oni ne skidaju temperaturu niti zaustavljaju dijareju
– laborantkinja u Tiršovoj nas je nadobudno iskritikovala jer smo „brže bolje potrčali da bockamo dete“
– u bolnici su nas pitali što smo tako dugo čekali
E pa, gospodo, vreme je da se dogovorite. Jer ja nisam medicinski radnik. Niti želim da preispitujem vaše odluke… Jer da to radim, koja je vaša svrha?
Hvala bogu, dobro je.
Bože zravlja, ne zatrebali nam više.
Mama Mara
Izvor: Nemajka
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Tata Milorad: Ja, Tesla i Edison zbunjeni – ali konačno sam dobio 5 iz tehničkog
Sutra idem u školu po ocjenu, sješću u klupu, a sina poslati da radi moj posao 45 minuta, jer sam ja radio njegov (nije kriv, ali da shvati kako je...
MALA DECA I VREME ZA SEBE – kako ćeš u starosti gledati na ovo doba?
Kada ideš negde sa detetom, na more recimo ili na neku proslavu... Recimo da ideš na more... Možeš se truditi da ugrabiš tokom dana neko vreme za sebe, da prošetaš...
Uspostavljanje granica kod dece – kada i kako početi?
Čim prohoda, dete će početi da istražuje svet oko sebe na nov način. To je i vreme za vaša prva ozbiljna ograničenja. Kada nauči da izbegava kućne "pecbocsec" potencijalne opasnosti,...
Kojim postupcima roditelji najviše iritiraju ljude bez dece?
Mnogi od naših identiteta su sa nama od samog početka, ali niko se ne rađa kao roditelj. Roditelj postaješ - teoretski, svi bi trebalo da se sećamo kakvi bili pre...
Ja sam lezala sa sinom 2014 na Institutu za majku i dete, imao je rutinsku operaciju. Medjutim drugog dana uvece sam dobila temepraturu preko 39, posumnjali su na grip i predlozili da me otpuste da muz dodje umesto mene iz predastroznosti prema drugoj operisanoj deci. Tako smo i uradili vec sledeceg jutra, nisu me pitali ni za bake ni tetke tako da ne znam sta se u medjuvremenu promenilo. J
Takodje smo lezali i u plucnoj bolnici Dragisa Misovic i tamo sam sretala tate sa decom doduse mnogo redje nego mame ali bilo ih je.
I ja sam svoga sina od 5 godina morala da ostavim samog u bolnici “Olga Dedijer” jer sam dojila mladje dete a oca nisu pustili da ostane… Tuzno iskustvo i sramotno ponasanje…
Na Institutu za majku i dete kad sam bila sa ćerkom 2014. bio je jedan otac sa sinom. Nadam se da u međuvremenu nisu promenili organizaciju…
Tuziti Olgu Dedijer!
U Nišu NE DOZVOLJAVAJU očevima da udju kod deteta a kamoli ostanu,moje najgore iskustvo na decijoj hirurgiji,noćna mora koju bih nadugačko mogla da opišem,sramota i nebriga,opšta nezainteresovanost !!!
Da organizujemo peticiju da na nivou drzave vazi da oba roditelja mogu da ostaju sa decom u bolnici? Da ne bi ovako svaka bolnica postupala kako im se cefne. Pitam se sta rade samohrani ocevi? Njihova deca moraju da ostaju sama u bolnici?
Nazalost, dva puta sam bila sa detetom u bolnici Olga Dedijar I jedan put u Dr Dragisa Misovic (ORL). Nigde nisam videla oceve sa decom, uglavnom su bile majke. I mislim da je to iz cisto prakticnih razloga. Naime bolnica Olga Dedijar je mala bolnica sa jedva par soba, I uslovima kakve mama Mara nije htela da opisuje ali verovatno su svi razumeli kakvi su. Zato, pretpostavljam, da je ideja da u istoj sobi ne budu roditelji pratioci ako su razlicitog pola.
Da zanemarimo emancipovanu manjinu, mislite li da nije bilo I onih koji bi brinuli sto im je partner u sobi sa tamo nekim roditeljem suprotnog pola. Mozda, neko od roditelja ne bi zeleo da boravi u sobi sa nekim roditeljem suprotnog pola? Takodje, bolnica ima samo jedan toalet sa jednom kabinom za tusiranje, I iz tog ugla gledano to predstavlja u neku ruku ogranicavajuci faktor.
Dakle, peticija bi trebalo da bude usmerene u cilju resavanja elementarnih higijenskih I prostornih uslova, pa tek onda se treba osvrnuti I na momenat koji od roditelja ce ostati sa detetom.
I jos nesto,kako kazem imam iskustvo sa ovom bolnicom I sto se osoblja tice nemam ni jednu jedinu zamerku. Nikada se nije desilo da smo cekali, da nem nije objasnjeno do detalja kako korititi terapiju ili koji nam je sledeci korak. Cak nam se desilo da doktorka koja nije mogla da nas zadrzi dok temepratura ne spadne, da nam njen broj mobilnog telefona kako bismo je kontaktirali “Za ne daj Boze”.
Necu da branim bolnicu, necu ni da osudjujem. Mislim da kao roditelji treba da imamo podjednaka prava I majke I ocevi. Moj suprug je mozda u nekim situacijama bio I “bolja majka od mene”, bio je pored mene I na porodjaju u porodilistu, ali ga kasnije nisu pustali u posetu – apsurd!
Pokušavajući da nađete (koliko toliko) smisleno objašnjenje za ovu praksu, naveli ste razliku između emancipovane manjine i “onih” ostalih. Kojih ostalih? Onih kojima je to što će se njihov bračni drug (ne umanjujući opštost pola) naći na neko vreme bez nadzora na malom prostoru sa osobama od kojih će neke biti suprotnog pola dovoljno da zamisle da bi njihov supružnik i taj neki tuđi supriužnik mogli, uz zvuke plača sopstvene bolesne dece i prisustvo svih ostalih roditelja s kojima su nabijeni na pomenuti mali prostor, uraditi šta tačno?! Da li ima smisla da se zarad takvih “slučajeva” bolesnoj deci kod kojih majke nisu u mogućnosti da prate dete uskraćuje prisustvo roditelja? I uskratiti očevima pravo da budu uz svoju bolesnu decu i da se brinu za njih? (Uostalom, u većini slučajeva nema razloga da otac bude tek “plan B”, kome se pribegava samo kad mama baš nikako nije dostupna.) Kako mislimo da napredujemo kao društvo, ako se ravnamo i uvodimo pravila po meri takvih?! Jedna tuš kabina? Pa neće u nju ulaziti zajedno! A ako ćemo da stereotipiziramo, očevi se verovatno tuširaju kraće od majki, čime se problem malog broja dostupnih resursa zapravo ublažava. :))