Moja petogodišnja ćerka oporavljala se u bolnici posle operacije na otvorenom srcu. Dok je nesigurno hodala bolničkim hodnikom, susrela je medicinsku sestru.
„Dođi ovamo,“ sestra joj je rekla. „Hoću nešto da ti pokažem“.
Sestra nas je povela u tzv. tihu sobu, onu sobu koja postoji na svakom odeljenju, sa kutijom papirnih maramica i slikom na zidu.
Steglo mi se grlo. Koliko je samo porodica kojima su loše vesti u ovoj sobi promenile život…
„Dođi do prozora,“ sa osmehom je rekla Ema, medicinska sestra.
Moja ćerka se polako dogegala do nje.
Ja sam ugledao pre nje…
Grad je svetlucao odozdo. Eksplozija svetlosti u tami.
Ema je pažljivo podigla moju ćerku i postavila je da stoji na kauču kako bi mogla da gleda kroz prozor.
Tišina… trenutak čudesne spoznaje.
„Vau…“ uzdahnula je.
Stajali smo tu nekoliko minuta, moja ćerka, Ema i ja.
Dok sam brisao suzu iz ugla oka, Ema se nagnula prema meni.
„Biće ona dobro,“ rekla je.
Dve godine kasnije, kad god vidimo osvetljen grad u noći, moja ćerka se seti svoje operacije.
Ne seća se bola ili straha.
Umesto toga, seća se Eme.
Eme i noćnog neba.
Medicinske sestre su fantastične.
Izvor: The Bipolar Doc / Detinjarije.com
