Ovoga Božića ne želim ništa

Želim da prenesem na svoje dete veštinu življenja, a ne traćenja života. Želim da povučem jasnu granicu i naučim dete pravim, istinskim vrednostima.

Danas je 3. januar. Treći. Januar. Upaljene su božićne lampice u svakoj prodavnici. Kupi ovo, kupi ono, želi ovo, želi ono, troši, troši, troši, troši…

„Sami smo stvorili planinu suvišnih potreba. Kupujemo novo, odbacujemo staro. To je traćenje naših života. Kada nešto kupimo, mi to ne plaćamo novcem. Plaćamo satima našeg života kojeg smo protraćili zarađujući taj novac. Razlika je to da je život jedina stvar koju novac ne može kupiti. Život samo postaje kraći. I žalosno je kad čovek tako krati život i slobodu“, kaže mudri Muhika, najskromniji predsednik na svetu.

Ovoga Božića ne želim ništa. Ne želim krpice, smartfone, parfeme, nakit i skupe večere. Ne želim ni izlaske, putovanja, super zaradu, dobitak na lotu. Ne treba mi ništa. Želim samo da moja porodica bude na okupu, da niko taj dan ne zuri u telefon, da ne glancam tipke na laptopu i ne razmišljamo o novcu i poslu.

Želim da prenesem na svoje dete veštinu življenja, a ne traćenja života. Želim da povučem jasnu granicu i naučim dete pravim, istinskim vrednostima.

Radim oko 10 sati dnevno. Moje je dete u vrtiću osam do devet sati dnevno. Često se ti periodi ne preklapaju, pa Malu Kme viđam samo usput.

„Mama, ne radiš danas?“, tim pitanjem i beskrajnom nadom u glasu počinju i završavaju svi naši dani.

„Najdraže moje, mama mora da radi…“

„A zaaašto? Igraj se sa mnooom…“

Mami slomljeno srce, opet i iznova, svaki dan.

Naravno da mama mora da radi, ali nešto je zaista trulo u ovome svetu kada mama svoje dete zbog posla ne viđa po celu nedelju, kada ga devet sati dnevno odgajaju vaspitačice u vrtiću, a mama i tata samo četiri sata, kada svoje dete moraš da staviš na drugo mesto, iza šefa, telefona, laptopa.

Mala Kme ove nedelje je proslavila svoj treći rođendan. U tom periodu ja sam radila 11 dana bez slobodnog dana, po devet do deset sati dnevno. Dva posla. Za zaradu tu negde u visini prosečne plate, da bih platila kredit za naš mali stan, vrtić, režije i hranu – ono najosnovnije, ne luksuz.

Kažu mi, budi srećna, bar imaš posao. Znaš li kako je onima koji ga nemaju? Ne žali se, mora se raditi. Tvoja je generacija razmažena, hteli bi da vam novac pada s neba. Kako smo mi nekada živeli, vama je super. I tako, svašta mi kažu.

Ja kažem, ništa nije zauvek, i ovo će proći. Ako neku pouku moramo da izvučemo na teži način, onda iz ovoga želim da, Mala moja Kme, izvučeš sledeću poruku: nemoj nikada ni sa kim da se upoređuješ. Kada ti je teško, nikada ne gledaj druge oko sebe i nikada sebi ne dozvoli da pomisliš „blago njemu, vidi šta on ima…“ Nikada ne možeš znati šta je prošao, kako mu je bilo i šta ga čeka. Svi smo na istom ringišpilu života, krećemo i vraćamo se na istu startnu poziciju. Nekome će vožnja biti teža, nekome lakša – ali niko se neće provući bez malo straha i zebnje.

Malena moja, nećemo se upoređivati ni sa kim. I nećemo dozvoliti da nam novac krade vreme, krade život. Naći ćemo način.

Za ovaj Božić, želim što više nas.

Izvor: mami.hr

Podeli tekst:

Tagovi :Božić, majčinstvo, nova godina, porodica, umeće življe, zaposlena mama

Slični članci koji vas mogu zanimati:

Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO

Pet stvari na koje treba da mislite kad se obraćate detetu

Ne mogu napolje, moram na solfeđo: Mama mi je nametnula 1001 obavezu i nisam imala normalno detinjstvo, krivim je i dan-danas za to

"Ne mogu da se igram danas posle škole jer onda idem na solfeđo... Ne mogu ni posle toga, jer radim domaći, a onda sam na folkloru... Ne mogu ni sutra tad...