Piše: Ljubinka Boba Nedić, Klotfrket Napolju je lepo vreme. Neki bi išli u šetnju. Neki bi igrali fudbal ili basket. Drugima se sedi na stepeništu ispred škole, treći bi da sede u parku, četvrti bi na kafu, petima se spava… Pa onda ima onih koji su počeli na internetu…
Znam da te je strah. Plašiš se te nasilne grupe, strahuješ da ne postaneš njihova žrtva. Kad odrasteš shvatićeš da su bili kukavice
Šta mislite da postižete tim tetošenjem, nalaženjem opravdanja i izgovora za svaki nerad, frenetičnim aplauzima za i najmanji uloženi trud?
Da li je u redu, da li je kolegijalno, da li je etički – zar je bitno? Razvio se čitav biznis. “Dogovoriš” se sa vaspitačicom da agituje kod roditelja baš za tebe, a roditelji veruju vaspitačicama. Šta sve taj “dogovor” uključuje, sramota me je i da napišem.
Tvrdim da današnji obrazovni sistem svojim zakonima ohrabruje maloletničku delinkvenciju. Da ilustrujem onima koji ne znaju po kakvim pravilima danas rade srpske škole:
Ne znam kako, ali došli smo do toga da prosvetni radnici i roditelji budu u sukobu, kao da smo neprijatelji, kaže profesorka Ljubinka Boba Nedić.
Za razliku od nas, “svet” se trudi da problem rešava pre nego što nečitanje postane ukorenjena navika.
Što je najzanimljivije, ti roditelji žive u ubeđenju da se najviše žrtvuju i da rade ono što je u najboljem interesu njihove dece. Smatraju da je jedna od osnovnih uloga roditelja da štiti svoje dete.
Teško mi je da započnem ovaj tekst jer mi je teško da napišem da su nam učenici sve manje inteligentni. Mučno je i strašno da jedan prosvetni radnik, roditelj, čovek to napiše. Još je mučnija mogućnost da je to istina.
Volela bih da je moje dete moglo da ide u drugačiju školu. Da sam je ja pravila, izgledala bi otprilike ovako.
