Pogoršan odnos nastavnika i roditelja

Milorad Antić: Roditelje zanima samo ocena. – Ivana Jorgačević: Nastavnici odrađuju posao

Istraživanja u osnovnim i srednjim školama pokazuju da se pogoršao odnos roditelj–nastavnik i da je sve više agresije u učionici i van nje, naročito na kraju godine, prilikom zaključivanja ocena. O ovim pitanjima mišljenja su u našoj redakciji ukrstili Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola i nastavnik matematike i informatike u Školi za negu lepote, i Ivana Jorgačević, majka jednog osnovca i jednog srednjoškolca, nekadašnji predsednik Saveta roditelja i član školskog odbora.

Politika: Da li je stanje zaista postalo toliko alarmantno u školama?

Jorgačević: Sigurna sam da mali procenat roditelja pribegava nasilju, jer ne mogu da verujem da roditelj koji je poslao dete u školu s punim poverenjem, na brigu i obrazovanje nastavnicima, nastupa agresivno. Neki razlog, ako je tako, mora da postoji. Naročito ne verujem da su razlog ocene i da roditelje ne interesuje znanje koje deca stiču. Ja svoje dete ne šaljem u školu da bude maneken, niti da bih došla i lupila dva šamara nastavniku, već da uče.

Antić: Skoro 30 godina sam u prosveti i mislim da je ključni problem disciplina, jer ako nemate disciplinu, nemate ni kvalitet nastave. Urušavanje obrazovanja je krenulo devedesetih godina, s pojavom šverca, isticanjem raznih kriminalnih grupa kao heroja u medijima, što je imalo uticaja i na ponašanje roditelja i đaka. Mlad čovek je ogledalo društva, ali i porodice. I država je doprinela takvom ponašanju učenika – vi možete da pravite izostanaka koliko hoćete, da pričate na času mobilnim telefonom i da ne snosite odgovarajuću kaznu. U velikom broju srednjih škola je gotovo nemoguć posao naterati roditelja da dođe na razgovor. Bez obzira na to šta roditelji mislili, samo se mali broj njih odaziva na telegrame i pozive telefonom. Ja ne znam kada se u mojoj školi skupio savet roditelja.

Jorgačević: Suština problema je u kvalitetu nastave koji je jako loš i nedostatku partnerskog odnosa između nastavnika i roditelja. Vi morate da pustite roditelje da učestvuju u životu škole, a ne da se naša uloga svodi na savetodavnu, osim kada su u pitanju nadoknade nastavnicima. Ja nisam želela da nastavnicima dodeljujem bakšiš kao frizerima za vođenje dece na ekskurziju, a to je jedina odluka koju savet roditelja može da donese.

Antić: Nije tačno da roditelji imaju samo savetodavnu ulogu, vi imate školski odbor u kojem takođe sede predstavnici roditelja, a koji je organ upravljanja školom. Sigurno je da na kvalitet nastave utiče i to da li nastavnik ima na raspolaganju medijateku, biblioteku, a naša država najmanje izdvaja za obrazovanje – 96 odsto novca iz budžeta za prosvetu ide na plate, a samo nekoliko procenata na opremu i stručno usavršavanje…

Jorgačević: Ja govorim o umeću nastavnika da predaje, a ne o nastavnim učilima.

Antić: Vi ne možete da imate kvalitetnu nastavu iz hemije i fizike s kredom i tablom, niti tako možete da zainteresujete učenike za nastavu.

Jorgačević: Nastavnik treba da primeni znanja i mimo knjige. Svaka škola ima sajt, deci je to vrlo interesantno, ali nastavnici ovo sredstvo komunikacije slabo koriste. Vi prebacujete da su roditelji nezainteresovani, da deca nisu disciplinovana, a kako ja da znam kakvo je moje dete u školi ako vi nećete sa mnom da razgovarate? Zašto deca ne mogu da dobiju nastavni plan i program iz istorije na početku godine za to polugodište? Zašto da se deca ne pripreme za časove?

Politika: Da li vam je nekada došao učenik koji se spremio za čas.

Antić: U Školi za negu lepote se nije dešavalo, ali u gimnaziji jeste.

Jorgačević: Pa, da su znali šta će raditi, možda bi se i spremali.

Politika: A da li nastavnici kažu šta će raditi?

Jorgačević: Ne kažu!

Antić: Ne bi bilo loše da postoji oglasna tabla na kojoj bi bio izložen nastavni plan i program, operativni i globalni plan. Nemaju svi računare.

Politika: Da li nastavnici poštuju plan i program?

Antić: Pa moraju da poštuju. Veliki broj roditelja se žali inspekciji koja proverava da li je sve urađeno po propisu.

Jorgačević: Znači da se ne žale samo na ocene? A te kontrole su posebna priča. U školi u kojoj idu moja deca, učenike nastavnici unapred pripremaju za dolazak pedagoga ili psihologa. Kakva je to kontrola?

Antić: Direktor škole i pedagoško-prosvetna služba mogu nenajavljeno da dođu na čas u svakoj školi. Ipak, danas nema provere kakva je nekada bila, sad prosvetna inspekcija ima ulogu nadzornika i daje primedbe i sugestije šta treba da se radi. A to treba da radi i PP služba i direktor škole.

Jorgačević: Dakle složićemo se da nije adekvatna provera?

Antić: Kontrola bi bilja bolja kada bi država formirala službu, ne mora da bude velika, u kojoj bi nastavnik s velikim iskustvom išao u drugu školu, pratio časove i gde bi se razmenjivala iskustva.

Jorgačević: Mislim da bi tim načinom rada bili zadovoljni i roditelji i deca.

Politika: Vi kažete da su roditelji veoma zainteresovani u osnovnoj školi, ali da nisu nastavnici, dok u srednjoj školi nastavnici tvrde da roditelje ne mogu da nateraju da dođu u školu? Šta se promeni u međuvremenu?

Antić: Problem je izražen naročito u školama koje dete nije želelo da upiše, na primer mašinske ili elektro struke i u kojima su u većini dečaci. U odeljenju od 25 mašinbravara, ne verujem da imate pet koji su to želeli i da budu. Problem je i što nam iz osnovnih škola dolaze dece koja ne znaju čak ni tablicu množenja.

Jorgačević: Mislim da srednja škola trpi posledice loših navika u osnovnoj školi. Moramo da napravimo drugačiji odnos nastavnik–roditelj u osnovnoj školi, a onda vi u srednjoj nećete imati problem, već roditelje koji su aktivni u nastavi.

Politika: Da li podržavate inicijativu da nastavnik dobije status službenog lica?

Jorgačević: Ne, jer mislim da samo petina nastavnika to podržava. Mislim da su oni vrlo svesni odabira svog zanimanja i činjenice da je nasilje sve prisutnije u svim zanimanjima. Potrebno je da nastavnik pozove roditelja kada primeti nedisciplinovano ponašanje.

Antić: Nastavnik treba da dobije status službenog lica što pre, kao što ga imaju sudije, policajci i ostale druge službe. Ako se ovako nastavi biće organizovan lov na nastavnike. Mi smo se više puta potpisivali, ali tu inicijativu Skupština je odbacila. Smatram da smo u pravu, jer vi kada održite čas jednom petnaestogodišnjaku to je kao da radite u rudniku. Veliki broj kolega i koleginica posle toga plače i za njih to predstavlja noćnu moru. Najveći problem je u disciplini i vaspitanju, a to potiče iz porodice i tu nastavnik malo šta može da učini.

Jorgačević: Porodica jeste primarni vaspitač, ali zar i škola nije vaspitno-obrazovna ustanova? Zar mi ne možemo u tome da budemo partneri? Zar vi ne možete roditeljima da pomognete da prevaziđu nedisciplinu kod dece?

Antić: Ako roditelji, država i škola ne promene nešto u vaspitavanju, izgubićemo mnogo. Ako posmatrate iz sadašnjosti budućnost – ona je crna. Mora da se promeni i uradi ono što smo dali kao predloge.

Jorgačević: Mislim da stanje u društvu i adekvatno nepriznavanje statusa i profesionalnog i materijalnog ne treba da bude izgovor za loš kvalitet nastave i za neuključivanje roditelja u nastavne aktivnosti. Škola mora da se drugačije organizuje u smislu da postoji dosta dobro organizovanih nastavnih i vannastavnih aktivnosti, sekcija. Školska sala mora da se vrati školi, ne bi je trebalo izdavati.

Antić: Sigurno je da je većina škola pretvorena u tržni centar. To treba hitno izbaciti, kao i đački dinar. Direktor i nastavnici trba da vrate sekcije, a disciplina može da se vrati kroz društveno koristan rad. Ali i tada ćemo imati reakcije poput „neće moje dete da riba”.

Politika: Zar nije velika odgovornost na nastavniku da organizuje disciplinu na času?

Antić: Disciplina je stub radne atmosfere, ako toga nema onda se lomi nastava. Nastavnicima je potrebna dobra edukacija i kontrola, trebalo bi da imaju mentore, a stručno usavršavanje mora da se obavlja u kontinuitetu. Ali problem je i u roditeljima, žale se po pravilu oni čija deca imaju loše ocene, i to na kraju godine. Jeste li se čuli da se neko žalio na četvorku iz muzičkog?

Jorgačević: Lično sam se žalila na muzičko, gde deca imaju svi četvorke i petice. I nije stvar u ocenama nego što moje dete ne zna nijedno muzičko delo! Moje dete ne zna šta je opera, a ja nisam mogla da završim osnovnu školu bez tog znanja. I ne može izgovor da bude „država i društvo ne vode računa o nama, nemamo dovoljno visoke plate, pa ćemo mi odrađivati posao”. Zašto je različit kriterijum kod dva nastavnika za isti predmet? Ako jedan i drugi imaju iste standarde, zašto deca kažu „zašto nisam kod onog, nego kod ovog”?

Antić: Zato što daje bolje ocene.

Jorgačević: Ne, nego zato što je lakše da potrebno razumeju. Ocene su merilo znanja. Pričali ste o nasilju nad nastavnicima i da treba održati disciplinu. Vi ste kontrolor kada je u pitanju održanja te discipline. I ocenjujete decu. A kada to radite, često dajete niže ocene, bez ikakvog objašnjenja. Ko je vaš kontrolor kada je u pitanju disciplina nastavnika? Da, roditelj će otići kod direktora da se žali, on će sazvati komisiju koju čine prosvetni radnici i nastavnici i iz druge škole.

Antić: Mislim da grešite, ne žele nastavnici da daju loše ocene. Svi se mi hvalimo ako se uradi dobro kontrolni ili test. Ja imam troje dece i retko kad sam otišao na roditeljski sastanak.

Politika: Znači, vi ste nezainteresovan roditelj!

Antić: Nikada nisam išao da pitam zašto je moje dete dobilo dva, a ne četiri ili pet. Želje su roditelja da mu dete bude maksimalno dobro, ali nastavnik je najmerodavniji da to oceni. Možda je najbolje rešenje dati na kraju test znanja, pa uradite šta ste uradili i dobijete konačnu ocenu. Ali bez edukacije roditelja neće se postići ništa.

Politika: Zar nije neobično da na kontrolnom iz matematike ili fizike veliki broj dece, po pravilu, dobije negativne ocene?

Antić: Podsetiću vas da se organizuje dopunska nastava.

Jorgačević: Ne organizuje se dopunska nastava.

Antić: Mi smo plaćeni za dopunsku nastavu, organizuje se, ali deca ne dolaze.

Jorgačević: Ne dolaze zato što nastavnici ne drže dopunsku nastavu.

Antić: Ako nastavnik ne drži dopunsku nastavu, roditelj može da se žali.

Jorgačević: Rekli ste da je nastavnik degradiran kada se žali, a roditelj je isto tako degradiran, jer žalbom ništa ne može da uradi.

Politika: Očigledno da je problem u odnosu nastavnik–roditelj veliki, a zar nije odgovornost i na jednima i na drugima?

Jorgačević: Svi moraju da budu odgovorni, a roditelji i nastavnici treba da budu partneri u ovom poslu.

Antić: Ono što je neophodno jeste postojanje ugovora koji bi potpisali roditelj i razredni starešina i u kojem bi svako znao pravila i kazne za kršenje, i da to važi za sve. Treba da postoji i škola za roditelje u kojoj bi se objasnio nastavni plan i program, šta se izučava, kako se ocenjuje, kada je pismeni zadatak… Sve to se odavno radi u drugim zemljama, zašto se ne bi uvelo i kod nas.

Sandra Gucijan, Dejana Ivanović

Izvor: Politika