Bihan Giford i njen muž Džejmi imali su sve – troje male dece, divan dom na ostrvu u blizini Sijetla i dva dobro plaćena posla. Zbog čega su onda sve to ostavili za sobom i odlučili da žive na brodu punih osam godina?
„Strašno je lako upasti u životni šablon koji vam diktira šta sledeće treba da uradite, na primer da kupite kuću ili automobil, ali možda i ne mora da bude tako,“ kaže Bihan. Da tako ne bi i bilo, ona i njen muž odlučili su da iskoče iz šablona i otisnu se na putovanje oko sveta. Do sada su videli više od 30 zemalja i plovili svakim svetskim okeanom. To je i bilo putovanje samospoznaje, ispunjeno bezbrojnim izazovima, koji su učvrstili njihove porodične veze.
Gifordovi su deo sve brojnije, malo poznate zajednice ljudi zvanih „kruzeri“.Osećanje slobode koju ovaj način života daje, za njih je glavna nagrada. Krstarenje zahteva da naučite da živite životom bez strukture, a to je nešto čega se mnogi ljudi plaše, kaže Lin Pardi, veteranka koja krstari već 45 godina i koja je napisala i knjigu o ovoj temi.
Bihan kaže da joj je glavna briga bila da li će se njena deca navići na ovakav život i da li će im on prijati. Već decenijama postoji zajednica poznata kao deca treće kulture, koj pripadaju osobe koje su provele značajan deo svojih godina razvoja izvan kulture svojih roditelja. Najčešće, to su deca diplomata ili ljudi koji rade u inostranstvu. Neke studije su pokazale da deca treće kulture imaju viši nivo „kulturne inteligencije“, tj. sposobnosti da se snalaze u različitim kulturama. Takođe, ona mnogo češće završavaju fakultet.
Svaka nova zemlja koju posete predstavlja potpuno nepoznatu sredinu, što od porodice zahteva da se uklope u novu kulturu, novi jezik, novi mentalitet. Ta prilagodljivost je za decu veoma korisna osobina. Najal, najstariji sin, koji sada ima 17 godina kaže da smatra da ne bi bio ovoliko i zreo i pun samopouzdanja da je odrastao na kopnu.
Gifordovi kažu da su njihova deca stekla mnoge veštine koje će im pomoći u životu. Recimo, usavršila su sklapanje prijateljstava, budući da svako malo dolaze u novu sredinu i počinju ispočetka. Za dugotrajnija prijateljstva, tu su deca drugih kruzera sa kojima im se povremeno ukrštaju putevi. Kažu da često svoju decu pitaju ne bi li se vratila u SAD, ali deci se ipak više sviđa ovakav život.
Naravno, od nečega mora da se živi, pa Gifordovi često rade ili sa broda, ili dok su ukotvljeni u neku luku. „Ljudi misle da smo bogati kad možemo ovako da živimo, ali smo zapravo često ispod granice siromaštva,“ kažu oni. Da bi sastavili kraj sa krajem, Bihan piše za magazine, a Džejmi, koji je po profesiji brodograditelj, radi na nekoliko projekata kao savetnik. Uspevaju da žive sa oko 25.000 $ godišnje, bez ikakve dugoročne sigurnosti u pogledu prihoda. 
Na ovaj način života nisu prešli impulsivno. Počeli su da planiraju 2002. godine, što znači da su krenuli da štede i da se obučavaju veštinama koje su im potrebne na brodu. Sačekali su i da deca budu dovoljno velika da mogu da razumeju odgovornosti i opasnosti života na moru. Najmlađe dete, ćerka Merijen, imala je četiri godine kada su se otisnuli. Ona se ni ne seća života na kopnu.
