Iako je igra imperativ detinjstva, naši mališani najveći deo dana provode sedeći, dok se telesne aktivnosti uglavnom svode na školske časove fizičkog
Autor: Katarina Đorđević
„Čuvaaaaaaaaj!“, zagalamio je mali Petar upozoravajući svoje „saborce“ crvenog nosa da se sprema za još jedan spust sankama niz zaleđenu padinu u beogradskom naselju Miljakovac. Prostor po kome se inače šetaju samo razmaženi kućni psi, nakon pada temperatura i prvih pahulja, pretvorio se u sankalište.
Taoci virtuelnih svetova mobilnih telefona i tableta, zarobljenici dečjih soba i igraonica u koje ih smeštaju roditelji, nakon meseci „kućnog pritvora” konačno su se dokopali doze svežeg vazduha.
Deca, koja su nekada bila zaštitni znak gradskih parkova, ređe se viđaju u prirodi od runolista na liticama Alpa. Ljuljaške za koje se nekada čekao red zvrje prazne, ali se zato se u igraonicama traži mesto više, a tržni centri prepuni su dece sive boje lica koja su poslednji put izvedena u park kada su njihove mame na „Instagram” stavljale fotografije radnog naziva „proleće je stiglo u naš grad“.
Čim nauče prve nesigurne korake u parku gegajući se iz maminog u tatino naručje, sadašnja deca sklanjaju se u bezbednost svojih soba i za rođendan najčešće dobijaju video-igricu, tablet ili kompjuter – kako bi uživala u ludorijama neke druge virtuelne dece koja u video-igrici jure zmaja. Ili se identifikovala sa glavnim junacima filmova tipa „Ubistvo motornom testerom u Ulici brestova na petak trinaesti“ i u san otišli spokojni, da porastu u mentalno stabilne osobe spremne da sve vršnjačke sukobe rešavaju sa mirnoćom dalaj-lame.
A onda se desilo čudo – crveni meteoalarm, koji je odrasle uterao u kuće, decu je konačno isterao napolje. Da li na pametnim telefonima ne postoje aplikacije za sankanje ili je deci dosadilo da slušaju ciku i smeh svojih vršnjaka koji se spuštaju sa padine i ne mare za smrznute noseve, mokre rukavice i crvene obraze tek – jedan od poslednjih beogradskih majstora za pravljenje sanki ne skriva zadovoljstvo što je ove zime konačno rasprodao višegodišinje zalihe sanki, talaca globalnog otopljenja.
Iako je igra imperativ detinjstva, ali igra u parku i sa vršnjacima, a ne igra sa notama i francuskim glagolima, naši mališani najveći deo dana provode sedeći, dok se telesne aktivnosti uglavnom svode na školske časove fizičkog. Rezultati ankete, koja je u okviru programa „Zdravo rastimo“ obuhvatila skoro 3.000 učenika sedmih razreda širom Srbije, pokazali su da se samo petina dece bavi fizičkom aktivnošću u meri koja je preporučljiva za ovaj uzrast, a skoro polovina ispitanih učenika dnevno provodi dva sata, ili više, ispred TV ekrana. Pored toga, trećina sedmaka više od dva sata slobodnog vremena utroši na video-igrice, dok isti procenat dece provede dva, ili više sati na internetu, „Fejsbuku” i drugim društvenim mrežama.
Stručnjaci koji se bave proučavanjem fizičke aktivnosti dece preporučuju svakodnevno jednosatno bavljenje sportom, većina roditelja ne podstiče dečju igru u parku i retko kada izvodi decu napolje, pravdajući se činjenicom da rade do kasno i jednostavno nemaju vremena za šetnju, primećuje psiholog Andrijana Vlačić.
– Zato im je lakše da detetu kupe tablet ili video-igricu, odnosno izvedu dete u igraonicu. Sport zahteva posvećenost i deteta i roditelja i to je razlog zbog kojeg se mali broj dece kontinuirano bavi sportom od ranog detinjstva do kraja puberteta. Sport znači da se dete odvodi i dovodi sa treninga tri puta nedeljno, i kada je hladno i kada je vruće, i kada su roditelj i dete umorni, i kada se neki dečji rođendan „preklapa“ sa terminom treninga. Tu vrstu (samo)discipline ima mali broj roditelja i dece – najveći broj mališana počne da se bavi nekom sportom, pa stane. Ili promeni pet sportova za dve godine. Mislim da novac nije primarni razlog – roditelje jednostavno mrzi da kontinuirano podstiču dete da se bavi sportom – ističe Andrijana Vlačić, koja je u svom master radu istraživala profil ličnosti sportista koji se bave ekstremnim sportovima.
Iako je igra u parku predigra za bavljenje sportom, naša sagovornica konstatuje paradoksalnost roditeljskih objašnjenja da decu ne izvode u park jer tamo – nemaju sa kim da se druže.
„Deca se danas uglavnom druže u igraonicama, a najveći broj obdaništa i škola ima produženi boravak i roditelji se teše da su deca tada u parku ili u školskom dvorištu. Zimi ih ne izvode napolje jer misle da im je hladno i plaše se prehlada, što je neopravdana bojazan jer je dečja telesna temperatura viša nego kod odraslih. Leti ih takođe ne vode, jer strepe od sunčanice i dehidracije. Mislim da su dečaci ti koji imaju nešto veću šansu da se izbore za igru u parku jer oni imaju prirodnu potrebu da se igraju loptom – napominje naša sagovornica.
Izvor: Politika
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Dr Zoran Milivojević: Zašto se brakovi u Srbiji raspadaju?
“Birajući partnera, ne slušajte samo srce, spojite srce s mozgom. Osoba koju volim i veza dve su odvojene kategorije”, govori Milivojević, citirajući Stanislava Feldmana. “Često kad nađemo osobu koju volimo mislimo da će...
Dečji biseri: Moja mama je terminator, radi na terminalu
Kako se svakodnevno druži sa skoro tri desetine mališana, učiteljica Ivana Bošnjak Bošnjak neke od najvećih bisera svojih učenika podelila sa nama Deca su odgovarala na pitanja šta je to...
Pravda za baku
Autor: Zoran Milivojević Možda ste već videli kratki video raširen na društvenim mrežama i objavljen u nekim novinama, u kojem je policija na ulici zaustavila gospođu stariju od 70 godina,...
Kako ostati normalan u karantinu?
Sve znate. Informacije stižu sa svih strana. Tačne informacije, lažne informacije. Previše informacija. Policijski čas. Karantin. Pandemija. Strah. Panika. Neizvesnost. Očaj. Usamljenost. Bespomoćnost. Bes. Da li je normalno u ovakvim okolnostima osećati...
Nema komentara.