Piše: Kristin Organ
Sezona je toplih čajeva i grejanja uz peć ali moji sinovi oblače se kao da smo u tropskog talasa. Moram priznati da to ne razumem. Živim na Zemlji preko 40 godina, majka sam preko 11, i prihvatila sam da postoje stvari koje nikad razumeti neću. Kvantnu fiziku. Matematiku. Zašto moja deca uživaju dok gledaju na Jutjubu kako neka druga deca otpakuju igračke i sličice. Zašto dete koje ode na spavanje sat kasnije nego inače, ustane dva sata ranije nego inače.
Ali, najveća misterija mi je – zašto moji dečaci toliko žele da se u sred snežnog decembra oblače kao da je julski dan na bazenu?
Dotle je doguralo, da sam prestala da im zvocam o oblačenju u skladu sa vremenskim prilikama. Ako im je hladno, utopliće se, zar ne? Pa, makar u teoriji. Oni su tvrdoglava deca i radije će se mrznuti nego priznati da je dosadna mama bila u pravu.
Iskreno, ne smeta meni toliko njihovo oblačenje, koliko mi smetaju pasivno-agresivni komentari koje slušam od ljudi.
Ne, kasirko u prodavnici, moj sin se neće prehladiti zato što nema jaknu. Stvari ne funkcionišu tako. Ako se prehladi, to će biti zato što celu zimu provodi u petrijevoj šolji punoj mikrobaa, zvanoj učionica.
Ne, tetka Hilda, moja deca zaista imaju jakne, kape i rukavice. Samo ih ne nose. A ja ih puštam da snose posledice u nadi da će se tako naučiti pameti.
Ne, neznanče na ulici, nisam u stanju da „nateram“ svoju decu da se toplije obuku. Moj jedanaestogodišnjak je velik gotovo koliko i ja i nemoguće mi je da mu uguram ruke u jaknu, a čak i da mogu, ne bih to radila.
Jedna od najvažniji lekcija koju sam naučila kao roditelj jeste da morate birati bitke koje želite da bijete. A ovo prosto nije jedna od njih. I evo nas. Temperature su oko nule i sneg samo što nije pao. A moji sinovi nose kratke rukave i šorceve – dok ja odolevam iskušenju da im kažem da navuku na sebe nešto toplije.
Izvor: Detinjarije.com
