Bila je sreda. Bilo je mnogo ljudi na autobuskoj stanici. Bio je i jedan čovek na metalnoj klupi autobuske stanice. Bila sam nervozna ja i moj sin.
Piše: Ivana Mićić, Mama zašto
Bila je sreda.
Bilo je mnogo ljudi na autobuskoj stanici.
Bio je i jedan čovek na metalnoj klupi autobuske stanice.
Bila sam nervozna ja i moj sin.
Bilo je još nekoliko nervoznih likova.
Oni su manje bitni jer su svakako bili svi isti.
Mi, isti, razmišljali smo o tome kako autobusi kasne. Razmišljali smo o onima koji sada cupkaju i proklinju nas koji kasnimo. Razmišljali smo o tome koliko nas sve to nervira i kako ćemo uticati na sebe i na druge da to ispravimo.
Neki su se odlučili i da prozbore po koju. Zborili su o ratovima, o silovanjima, o velikim poglavarima koji su za sve to krivi i o tome kako bi oni, samo da mogu, sve to drugačije udesili.
Neki, malo hrabriji, opsovali bi s vremena na vreme autobus sa brojem koji im nije po volji.
– Dimitrije! Poslednji put te opominjem! Sedi tu i budi miran! Zbog tebe i čekam autobus! Ne znam šta je deci zabavno u autobusima!
– Ne mogu da sednem. Ovaj debeli čika je zauzeo celu klupu.
– Sram te bilo! Kako to pričaš! Dođi ovamo.
Najednom nastade muk. Kao da su svi odjednom našli novu temu za razmišljanje u debelom čiki sa klupe.
Sirene automobila, brujanje autobusa i za kraj tišina. Sve stade na par sekundi.
– Gospodine Mišo! Znala sam da ću vas ovde pronaći.
-Mico lepa, kako ste? Sedite.
-Dolazim da posedimo, samo da odem do stana po kaficu.
-Evo poneo sam i ćebe da ti ne bude ladno na ovom metalu.
-Mišo, da nemate možda onu moju lepu fotografiju meseca u obliku srceta? Ne mogu nigde da je pronađem.
-Nemam Mico. Ti znaš da ja ne volim uspomene. Ja ti sve od juče obrišem. Danas je prva četvrt meseca a biće i oblaka pa će opet biti u obliku srca. Idi po kaficu pa da se spremimo polako za izlazak meseca. Za tri sata će pasti mrak. Taman.
Micina obla senka nestade na raskršću na kome se iz vedra neba pojavi dugo očekivani autobus. Ipak,ni zvuk škripe točkova nekako ne uspe da pomeri i unervozi prisutne na stanici. Svi kao da su ostali zagledani u prizor meseca u obliku srceta. Svi kao da su na trenutak stigli do njega.
Bila je sreda. Bilo je 5 popodne. Mi “isti” smo jurili u noć jer smo vladari neba i zemlje sa srcem u grudima.
Gospođa Mica i gospodin Miša nisu morali da jure. Oni su znali da noć svakako dolazi. Noć sa srcem u obliku meseca.
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Bajka utorkom: Kako odabrati pravi put
Koliko je teško naći pravi poziv, pravi put, pravu ženu, pravog čoveka, pravi posao....e tri puta je teže kada imaš dva poziva, dva čoveka, dve žene, dva puta, a treba da se...
Priče u prolazu: Pijaca ne prima kartice
Piše: Ivana Mićić, Mama zašto Sve je laž! Jeste li me čuli? Apsolutno sve! Malo morgen organske jabuke! Mamicu vam vašu! Na pijac’, i kad lažemo, opet govorimo veću istinu...
Bajka utorkom: Kako završiti započeto
Započneš neki posao, kreneš, radiš prvih mesec dana i onda ništa. Počneš da čitaš knjigu, ne ispuštaš je iz ruku prva tri dana i ostane ti 50 stranica koje nikada...
Kako je pandemija ohrabrila baku, ćerku i unuku da se iz malog stana u Beogradu presele na selo
Za poslednjih godinu i po dana jedva su četiri puta bile u Beogradu i to na po jedan dan kako bi završile obaveze ili otišle na izlet. Na „Šumadijsku Toskanu“...
Nema komentara.