Od svih dvanaest kmetova koji su postavljeni da se brinu o vremenu na zemlji najćudljiviji je oduvek bio Mart. Još prve godine pred njegovo kmetovanje pozvao ga je preda se Gromovnik Ilija i očitao mu bukvicu kako treba da se ponaša, ali je Mart već prve godine pokazao svoju nezgodnu narav. Nisu bez zamerke bili ni ostali kmetovi: jedan zapne slati sunce pa sunce, drugi sneg pa sneg, ali je promenljivost Martovih raspoloženja bila gora od svega ovog.
Prvog jutra, kako sede na kmetsku stolicu, viknu:
Muzika se
meni sluša!
Neka vetri dunu
topli k’o u junu,
kroz polja i gore,
šuma neka šumi,
reke nek žubore!
Neka vetri dunu
topli ko u julu,
da ja čujem frulu
veseljaka Juga!
Neka svirka bude
luckasta i duga!
Njegovi savetnici, bojeći se poplava ako naglo otopli, opomenuše ga:
Nemoj tako
naglo, kmete,
biće štete,
biće štete.
Ali se Mart nije na to obazirao. Tri puna dana uživao je u muzici Juga i izlivenih potoka. Nagnut kroz nebeski plavi prozor posmatrao je utrku voda i vetrova pljeskajući rukama kao dete. Ponekad bi bacio s neba kakav predmet da gleda kako ga voda nosi, a jednom je i sam skočio u talase čak s neba i plivao celo jutro pa se posle na plećima Juga opet vratio u svoju nebesku kulu.
Međutim tek što je nestalo februarskih snežnih gnezda i ledenih pancira i Zemlja počela otvorenih usta disati, Martu bi dosta jugovine pa doviknu Mrazu:
Idi, čika-Mrazu,
smrzni opet stazu,
i drum, i putanju,
i njivu, i polje,
i baru, i reku,
sve do mile volje.
Zatim se okrete Snegu, svom sedom savetniku:
A ti, čika-Sneže,
moj sedi viteže,
zemljicu pobeli,
po putima jame
zaspi i zaceli.
Sve za belim belo
brže pošlji jato,
ne mogu da gledam
to po zemlji blato.
Oba ova starca pokušaše da ga odvrate od namere da ih opet šalje na Zemlju, odakle su se tek pre nekoliko dana bili vratili, ali mladić Mart bio je koliko nestalan, toliko i častoljubiv, nije voleo da sluša ičije savete, te se starci povinuju njegovoj želji. Taman oni odu dole, raspakuju se i pođu u šumu da obiđu medvede i zečeve: taman im deca prirede svečan doček, a rode spuste u svako dvorište po jednog malog Sneška Belića, kad se ču vedri Martov glas:
Nešto mi je danas
oko srca drago,
neka bude vreme
sunčano i blago.
Neka po šumama
niknu ljubičice,
nek se nebesima
porazvedri lice.
Nek na lišće padne
zelenika rosa,
neka roda poljem
prohoda se bosa.
Neka oni starci
sa Zemlje se vrate,
ostanu li, mogu
opasno da plate.
Čuli se zatim i glasovi savetnika:
Nemoj tako,
gospodaru,
znaš naviku
svoju staru:
naredićeš
opet Mrazu
da poploča
ledom stazu,
da ledenom
svojom strelom
gađa srce
cveću belom,
da pupoljke
mačem seče.
Oporeci
sad što reče!
Znajući da Mart neće popustiti starci se opet spakuju pa natrag na nebo. Nije im bilo lako pod stare dane lomiti se čas gore čas dole, ali su morali.
Na zemlji posle njihovog odlaska nasta pravo proleće. Po šumarcima su nikle jagorčevine i ljubičice; šume su se već, kad ih poizdalje pogledaš, zelenile. Voda je u rekama postala skoro topla. Cvetovi se na voćkama pomolili. Tako je lepo bilo na zemlji, da je i sam Mart jednom sišao do neke šume da se prohoda. Činilo se da sunce neće nikad prestati. I upravo tog dana kad su ljudi bili sasvim zaboravili da postoji i ružno vreme, reći će Mart:
Kišice se
hoće meni.
Davno nisu
klobuci
po barama
skakali,
odavno se potoci
nisu već
pretakali.
Davno nisu žabe male
ispod pljuska
skakutale.
Nikome se sem njemu nije htela posle tako lepih dana kiša i njegov prvi doglavnik se opet usudi da ga opomene.
Marte, dragi
gospodaru,
ti ćud jednom
menjaj staru:
tek na zemlju
sunce vrže,
a već kišu
bolje-brže!
Mart međutim kao da je uživao da iznenađuje ljude, bilo prijatno, bilo neprijatno, ne dade se odvratiti. Ljudi ubrzo uvideše da pravo proleće još nije došlo. Začas zemlja posta žalosna kao ujesen. Kiša je celog dana lila, čas brže čas sporije, oluci su tužno pevali, te Martu predveče već bi dosta kiše pa uhvativ se za glavu reče mrzovoljno:
Dosta mi je Kiše te,
i hitrice i spore.
Slušam, evo, ceo dan:
šljap, šljap,
gde kapljicu
stiže kap.
Sada već nije znao kakvo bi drugo vreme zaželeo. Ruku skrštenih na grudima hodao je ceo čas, dok najzad nestašno ne uzviknu:
Hoće mi se,
braćo, sada
da udari
malo grada
žabicu u glavicu,
ptičicu u rep,
da nastane pravo
veselje i smeh.
Brzo su sitne ledene bobice poigrale po krovovima i poljima, srećom tako sitne, da nikog nisu ubile, a već kroz četvrt časa Mart je opet poslao Zemlji sunce, a posle dva dana novu kišu pa sneg i mraz, pa ponovo jugovinu. I na nebu i na zemlji nestrpljivo brojahu dane koji su mu još preostali, jedva čekajući da se zakmeti April o kome su čuli da je neobično blag i staložen.
I kako prvih trideset dana njegovog kmetovanja tako i sada: Mart uživa da nas svakog jutra iznenadi promenama i na nebu i na zemlji.
Izvor: Detinjarije.com
