Psi­ho­lo­zi upo­zo­ra­va­ju da je škol­skoj de­ci pa­žnja u po­sled­njoj de­ce­ni­ji opa­la za – po­lo­vi­nu

Pr­vo su de­te na­u­či­li da na ma­mi­nom mo­bil­nom te­le­fo­nu pro­na­đe vi­deo-igri­cu, a on­da je pro­go­vo­ri­lo pr­ve re­či. Ume­sto pli­ša­nog me­de, za pr­vi ro­đen­dan naj­ve­ro­vat­ni­je se ob­ra­do­va­lo ne­koj „pa­met­noj igrač­ki”, a pre ne­go što je ma­li­ša po­čeo da dr­ži nož i vi­lju­šku znao je ka­ko se pre­tra­žu­je „Ju­tjub”. Mo­bil­ni te­le­fon po­stao je za­me­na za lop­tu, igru i vr­šnja­ke, ali ži­vot s ta­ble­tom i smart­fo­nom ima svo­ju ne­u­ro­fi­zi­o­lo­šku „ce­nu”, a ta ce­na je – po­re­me­ćaj pa­žnje. Čak je i mi­ni­star pro­sve­te Mla­den Šar­če­vić po­me­nuo pre ne­ko­li­ko da­na da pa­žnja đa­ka u ško­li tra­je pet­na­e­stak mi­nu­ta i da to i na­stav­ni­ci­ma mo­že da po­re­me­ti at­mos­fe­ru na ča­su.Na­i­me, naj­no­vi­ja is­tra­ži­va­nja sve­do­če da pa­žnja sa­vre­me­nih ma­li­ša­na iz­no­si de­set mi­nu­ta, a psi­ho­lo­zi upo­zo­ra­va­ju da je škol­skoj de­ci pa­žnja u po­sled­njoj de­ce­ni­ji opa­la za – po­lo­vi­nu, što ko­in­ci­di­ra s ma­sov­nom upo­tre­bom pa­met­nih te­le­fo­na. Ro­đe­ni u pot­pu­no kom­pju­te­ri­zo­va­nom sve­tu i ne zna­ju ka­ko je iz­gle­dao svet pre in­ter­ne­ta, zbog če­ga ih če­sto na­zi­va­ju di­gi­tal­nim uro­đe­ni­ci­ma.

Dr Oli­ver Vi­do­je­vić, deč­ji psi­hi­ja­tar sa In­sti­tu­ta za men­tal­no zdra­vlje, is­ti­če da je sma­nje­nje deč­je pa­žnje nor­mal­na po­sle­di­ca či­nje­ni­ce da su ma­li­ša­ni od ro­đe­nja bom­bar­do­va­ni go­mi­lom sti­mu­lu­sa iz vir­tu­el­nog sve­ta.

– Okru­že­nje u ko­me od­ra­sta­ju sa­vre­me­na de­ca pot­pu­no se pro­me­ni­lo. Pre ne­go što pro­pri­ča­ju, oni se su­sre­ću sa smart­fo­nom ili ta­ble­tom, a ra­na iz­lo­že­nost di­gi­tal­nim me­di­ji­ma iza­zi­va pro­me­ne u raz­vo­ju mo­žda­nih struk­tu­ra, što se po­tom is­po­lja­va u po­na­ša­nju. Mi od­ra­sli s kom­pju­te­rom smo se su­sre­li u dva­de­se­tim ili tri­de­se­tim go­di­na­ma, ka­da smo bi­li for­mi­ra­ni u ne­u­ro­lo­škom i psi­ho­lo­škom smi­slu, a de­ca su iz­lo­že­na od ro­đe­nja. Pre­ko di­gi­tal­nih igrač­ki oni do­bi­ja­ju ve­o­ma in­ten­ziv­nu sti­mu­la­ci­ju ko­ja po­či­va na uz­bu­đe­nju i stal­noj sti­mu­la­ci­ji ner­vnog si­ste­ma – ob­ja­šnja­va naš sa­go­vor­nik.

– Ta go­mi­la sti­mu­lu­sa ko­ju de­te do­bi­ja iz vir­tu­el­nog sve­ta ozbilj­no skre­će pa­žnju s knji­ge, uče­nja i de­ša­va­nja u so­ci­jal­nom sve­tu. Tre­ba­lo bi pod­se­ti­ti da se ljud­ski mo­zak raz­vi­jao tri mi­li­o­na go­di­na bez di­gi­tal­ne sti­mu­la­ci­je, a ovo je pri­rod­ni eks­pe­ri­ment či­je će­mo po­sle­di­ce tek vi­de­ti – is­ti­če ovaj psi­hi­ja­tar, ko­ji je o iza­zo­vi­ma de­tinj­stva sa­vre­me­nih ma­li­ša­na pri­čao na upra­vo za­vr­še­nom 55. fo­ru­mu In­sti­tu­ta za men­tal­no zdra­vlje po­sve­će­nom deč­joj psi­hi­ja­tri­ji.

Dr Vi­do­je­vić do­da­je da su di­gi­tal­ni apa­ra­ti ci­vi­li­za­cij­ska te­ko­vi­na i ne­mo­gu­će je ne po­nu­di­ti ih de­te­tu. S dru­ge stra­ne, ro­di­te­lji ve­o­ma ra­no do­la­ze do za­ključ­ka da se de­te naj­br­že i naj­lak­še smi­ru­je ako mu se po­nu­di mo­bil­ni te­le­fon ili ta­blet i na­u­či ka­ko da pro­na­đe vi­deo-igri­cu. Pre po­ja­ve pa­met­nih te­le­fo­na, de­cu je za­ba­vljao te­le­vi­zor, a ulo­gu „TV si­ter­ke” pre­u­ze­le su di­gi­tal­ne igrač­ke.

– Ako je de­te u pri­li­ci da bi­ra iz­me­đu igrač­ke i mo­bil­nog te­le­fo­na ili ta­ble­ta, ni­ka­da se ne­će opre­de­li­ti za teh­no­lo­šku igrač­ku. Me­đu­tim, mno­gim ro­di­te­lji­ma je jed­no­stav­ni­je da ku­pe de­te­tu ta­blet ne­go da s njim sed­nu na pod so­be i sa­ti­ma se igra­ju, od­no­sno tr­če s de­te­tom u par­ku ili ku­pe kuć­nog lju­bim­ca i svi za­jed­no še­ta­ju. Ne­ka­da su po­ro­di­ce ima­le vi­še de­ce i ona su se me­đu­sob­no igra­la, a da­nas sve ve­ći broj ma­li­ša­na od­ra­sta u jed­ni­ni – pod­se­ća dr Vi­do­je­vić.

– Da bi se dva de­te­ta su­sre­la, neo­p­hod­no je da dva pa­ra ro­di­te­lja uskla­de me­đu­sob­ne oba­ve­ze. Ra­ni­je su se de­ca igra­la u par­ku i na njih su pa­zi­li sta­ri­ja bra­ća i se­stre. Da­nas su ta sta­ri­ja bra­ća i se­stre na ča­su pli­va­nja, ja­ha­nja ili ike­ba­ne, a mla­đa de­ca se igra­ju mo­bil­nim te­le­fo­nom da bi ma­ma ima­la vre­me­na da spre­mi ve­če­ru za po­ro­di­cu ko­ja je na oku­pu tek u ka­snim ve­čer­njim ča­so­vi­ma – ob­ja­šnja­va ovaj deč­ji psi­hi­ja­tar.

Raz­log zbog ko­jeg de­ca ve­o­ma br­zo po­sta­ju za­vi­sna od vi­deo-igri­ca i mo­bil­nih te­le­fo­na re­la­tiv­no je jed­no­sta­van – ma­loj de­ci je va­žno da jed­nu ak­tiv­nost bes­ko­nač­no po­na­vlja­ju, a elek­tron­ske igrač­ke po­di­la­ze toj po­tre­bi. De­te mo­že hi­lja­du pu­ta dnev­no da igra jed­nu istu igri­cu, a sva­ki put ka­da „po­be­di” di­gi­tal­na igrač­ka trep­će, sve­tli, is­pu­šta zvu­ko­ve i klik­će, što sna­žno oku­pi­ra sva deč­ja ču­la, zbog če­ga se pa­žnja de­ce skra­ću­je. Na­vik­nu­ti na di­na­mič­nu sme­nu sti­mu­lu­sa i stal­ne „na­gra­de” ko­je do­bi­ja­ju po uspe­šno okon­ča­nim igri­ca­ma, mno­gi ma­li­ša­ni te­ško se pri­la­go­đa­va­ju na pro­me­ne ko­je u nji­hov ži­vot do­no­si ško­la i te­ško uspe­va­ju da dr­že pa­žnju to­kom ce­log škol­skog ča­sa.

– Ča­so­vi ima­ju pot­pu­nu dru­ga­či­ju di­na­mi­ku – du­že tra­ju, de­ca ne slu­ša­ju uvek ono što ih za­ni­ma, a na­gra­du do­bi­ja­ju tek ka­da za­da­tak ura­de ka­ko tre­ba ili ka­da ma­ma i ta­ta na kra­ju na­sta­ve do­đu po njih. Na­ža­lost, pa­žnja ni­je je­di­na žr­tva pre­te­ra­nog dru­že­nja s vi­deo-igri­ca­ma i mo­bil­nim te­le­fo­nom. Ge­ne­ral­no po­sma­tra­no, do­šlo je do po­gor­ša­nja i  ru­ko­pi­sa i je­zi­ka jer de­ca sve ma­nje pi­šu, a sve vi­še pip­ka­ju te­le­fon i pi­šu u skra­će­ni­ca­ma zbog ušte­de pro­sto­ra i bro­ja slov­nih zna­ko­va – za­klju­ču­je deč­ji psi­hi­ja­tar Oli­ver Vi­do­je­vić.

Autor: Katarina Đorđević

Izvor: Politika