U savremenom društvu sve češće se događa da se dobronamerna upozorenja, koja imaju za cilj prevenciju problema, doživljavaju kao lični napadi. Posebno je to izraženo u oblasti mentalnog zdravlja, gde rana reakcija i podrška mogu napraviti ogromnu razliku – ali često izostanu jer se glas onih koji ukazuju pogrešno tumači.
Zabrinuti partner, roditelj, kolega ili prijatelj koji primeti promene u ponašanju, povlačenje, razdražljivost ili gubitak interesovanja – neretko se susreće s odbranom, negiranjem, pa čak i optužbama da „preuveličava“, da „kritikuje“ ili „sabotira“.
Iako su najbliži ti koji prve promene najčešće primete, paradoksalno – upravo su oni često i najmanje shvaćeni ozbiljno. Njihove reči se ne doživljavaju kao briga, već kao mešanje, dramatizovanje ili osuđivanje. A kada se konstruktivna kritika izjednači s napadom, preventiva gubi svoju snagu.
U oblasti mentalnog zdravlja, kao i u pedagogiji, prevencija je najmoćnija alatka. Ali ona traži zrelost i spremnost da se čujemo i onda kada nam nije prijatno ono što čujemo. Kada se ona izostavi, kad se ignorišu prvi znaci, posledice su često znatno ozbiljnije i zahtevaju višestruko više resursa – stručnih i emocionalnih – za oporavak.
U oblasti mentalnog zdravlja, kao i u pedagogiji, prevencija je najmoćnija alatka.
Važno je da naučimo da razlikujemo zlonamernu kritiku od brižne opomene.
Da prepoznamo kada nas neko voli dovoljno da nam ukaže na nešto što ne želimo da vidimo.
Da pre nego što odbacimo nečije reči – pokušamo da ih zaista čujemo.
Jer ponekad upravo oni koji nas najviše vole – najviše rizikuju da izgube odnos s nama, samo da bi nam pomogli da se vratimo sebi.
I ponekad, jedan tih, tvrdoglavi glasić u nama, koji nas pomalo i nervira – može biti najdragoceniji saveznik.
Autor: Redakcija
