Koliko puta ste izabrali “razumno”, a osećali da to nije to?
O tekstu koji podseća da razum treba da bude saveznik srca — a ne njegov advokat protiv nas samih.
Autorka: Snežana Golić, pedagog
Kažu da su naši preci živeli u pećinama i više se oslanjali na instinkt, a kasnije i na intuiciju.
Evolucijom smo napredovali, ali kao da smo usput previše ućutkali svoju prirodu — i cena toga ume da bude visoka.
Ljubav se oseti. A onda razum krene da pregovara: ovo je bolje zbog ovoga, ono je sigurnije zbog onoga… i na kraju partnerski odnos postane sve, samo ne mesto gde živi istina, sreća, bliskost i mir.
Isto je i sa poslom: srećan si dok radiš nešto što te raduje i u čemu se osećaš živim, ali ti u glavi odzvanja da je pametnije nešto drugo — stabilnije, korisnije, isplativije. I tako odeš da radiš “najbolje”, osam sati dnevno.
O prijateljstvima i kalkulisanju u tim odnosima da ne pričam.
Malo smo se zaigrali u jednom smeru, pa sad plaćamo da nam neko prevede poruke koje nam telo već šalje — tražimo formule za bliskost i uputstva za unutrašnji mir.
A onda se čudimo otkud toliko nervoze.
Razum da — ali ne kao advokat straha. Ne po cenu srca i onog tihog “znam” iz stomaka.
Ne vraća mi se nazad u pećinu. Samo… da nađemo meru. Razmislimo još malo.
Srce ne ume na trange-frange.
Naljutilo se na nas.
