Rečenica kojom je sin spasio naš brak

Od tog razgovora, koji je podstaklo sinovljevo pitanje, mi smo shvatili da ovako više ne možemo. I znate li šta nas je zapravo najviše frustriralo? Frustriralo nas je što smo uprkos svim tim ručicama i nožicama i skučenom prostoru i ciki i vriski - bili jako usamljeni   

Sa mužem sam počela da se zabavljam na kraju srednje škole i tada mi je bio moja ljubav, moj najbolji prijatelj, moje sve. Bili smo nerazdvojni. Onda smo se venčali i, malo po malo, dolazila su deca, njih četvoro. Sa svakim novim danom i teškim trenutkom, a naravno, bilo ih je na pretek, mi smo se sve više i više udaljavali jedno od drugog. Preživeli smo sve i svašta, verovatno kao i svaka druga porodica – od bolesti bližnjih, finansijskih uspona i padova, donosili smo stresove svaki dan sa poslova, a tu su i oni svakodnevni stresovi u kući, jer puno nas je, svakome nešto treba, svako nešto traži, a vremena i ruku nikad dosta. Tako smo se svakog slobodnog momenta posvetili svemu, ali ne i sebi, odnosno ne i nama kao paru. Bili smo glupi, kad tako moram da kažem, jer smo mislili da će naše davno prijateljstvo, ona ljubav koju smo osećali kada smo bili dečko i devojka, ostati i biti tu, između nas, zauvek. Kao da je to nešto jako, čvrsto što smo nekada davno kupili sa garancijom da se nikada neće raspasti.

I onda smo poslednjig godina, uprkos toj garanciji da se naše prijateljstvo i ljubav neće raspasti, započeli svakodnevni rat koji je bio sve glasniji, sve besniji i kome su baša deca sve više bila izložena.

Garancija je nestala

I sve do tog udarnog pitanja mi smo se napadali i branili vičući. Naravno da smo delimično pokušavali da se sklonimo od dece, ali nekad i nisu morali da nas slušaju da bi po našem raspoloženju shvatili o čemu je reč. Nije trebalo ni da razumeju šta mi govorimo, ta negativna atmosfera je definitivno ušla i u njihova mala srca.

Sve do tog razgovora mi jednostavno nismo više znali kako drugačije.

Te noći smo dugo razgovarali, bez prebacivanja, ali smo bili iskreni. Rekli smo jedno drugome sve što nam je na duši. Bilo je čak i nečega što smo zapravo shvatili tek kako je razgovor tekao, kada smo se istresali tiho – kao da smo sada, kada smo to rekli naglas, shvatili još štošta što nas je mučilo, a da toga nismo ni bili svesni ranije. Međutim, shvatili smo da, uprkos tome što smo se sada pomirili, jednostavno ne smemo nastaviti, a da još nešto ne preduzmemo, jer ćemo opet upasti u vrtlog istog života, istog stresa i sigurno će, vremenom, opet doći do pucanja. Naravno, da bismo opet bili par kao nekada, nedostajalo nam je vreme, slobodno vreme od dece, pa smo ugovorili „naš četvrtak“. Svake nedelje, četvrtkom uveče neko dođe da pričuva klince (ponekad bake, ponekad bebisiterka), ali važno je da to bude veče bez dece i da bude baš svake nedelje, bez izgovora.

Nismo baš Amerikanci, da idemo na večere. Tu i tamo je priuštimo u nekom normalnom lokalu, nekad odemo u bioskop, nekad na piće, pa malo i popijemo i opustimo se. Ponekad samo šetamo gradom, a preko leta provedemo duge sate u parkiću na klupi. I smejemo se. Ponovo se smejemo kao nekad. I to ne samo na našem sastanku. I kod kuće smo opušteniji, ne samo zato što četvrtkom punimo baterije, već zato što gotovo ništa više ne prebacujemo.

Zajedničke odluke donosimo zajedno, sa normalnim dogovaranjem. Ma zapravo, sve što radimo sada, radimo nekako opuštenije i sada oboje shvatamo da nisu zapravo deca i brige bile te koje su nas frustrirale. Frustrirala nas je sve vreme blizina onog drugog frustriranog supružnika, koji je bio frustriran da bilo šta uradi, a oboje smo uvek imali veća očekivanja od onog što bi neko na kraju postigao. Oboje smo doslovno režali jedno na drugo i od tog režanja nismo više bili u mogućnosti da normalno razgovaramo.

I znate li šta nas je zapravo najviše frustriralo? Sigurno ne znate. I mi smo to tek naknadno shvatili. Frustriralo nas je što smo bez obzira na sve te ručice i nožice i skučeni prostor i ciku i vrisku – bili jako usamljeni.

Sad smo opet tim.

 

 

Izvor: Index.hr

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Zamislite da sa 75 godina shvatite da nikad niste plivali u toplom moru noću, ali sada je prekasno

Zamislite da imate 75 godina i shvatite da ste se sakrili iz straha da ste stvarni...

Ilija Brdar: Peške do Ostroga za pomoć sugrađanki

Ilija Brdar iz Novog Sada kreće na hodočašće od manastira Grgeteg do manastir Ostrog kao deo humanitarne akcije pomoći njegovoj sugrađanki

Koliko od 1. jula iznosi roditeljski dodatak za prvo, drugo, treće i četvrto dete?

Povećan je iznos roditeljskog dodatka za rođenje prvog, drugog, trećeg i četvrtog deteta, a novine važe za bebe rođene posle 1. jula

Sva deca lažu – a zašto ih ne treba kažnjavati za to?

Roditeljima uvek smeta kad primete da njihova deca lažu, ali znate li zašto oni to rade i kada zaista počinju da shvataju šta je laž?

“SHAPING FUTURES” – revija frizura mladih, talentovanih frizera

U saradnji sa “Školom za negu lepote” iz Beograda, prvi put u Srbiji je realizovana ovakva društveno odgovorna inicijativa

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img