Od tog razgovora, koji je podstaklo sinovljevo pitanje, mi smo shvatili da ovako više ne možemo. I znate li šta nas je zapravo najviše frustriralo? Frustriralo nas je što smo uprkos svim tim ručicama i nožicama i skučenom prostoru i ciki i vriski – bili jako usamljeni
Ponekad živimo, a da uopšte ne shvatamo kuda idemo, kojim putem, imamo li cilj, ili još bolje, uopšte ne shvatamo da možemo lako doći do ugla iza kojeg nas čeka neka zamka na koju uopšte nećemo biti spremni. Samo živimo. Iz dana u dan. Pa kako bude.
„Tako smo živeli i mi“, započela je svoju priču jedna majka.
„Prošlog proleća, sin koji ima šest godina i ja, bezveze smo se zagledali u naše devojčice – imamo još tri mlađe ćerke, i on me iznenada, iz vedra neba pitao mora li i on da se oženi kada poraste?“
Automatski sam mu rekla – ne, ti možeš da radiš šta želiš, sve dok te to čini srećnim!
„O, onda dobro“, rekao je to s velikim olakšanjem u glasu i onako više za sebe nastavio, kako on stvarno ne želi da se svađa sa nekim sve vreme.
Šokirala sam se.
Bio je to takav udarac za mene da sam, ja mislim, prebledela. Ne znam. Nisam sigurna, ali šokirao me. Posle te večeri sela sam sa mužem i ispričala mu šta mi je sin rekao. Činjenica je da smo se muž i ja stalno prepirali oko nečega. Mislim, mnogo nas je. To je prevelika briga. Stalno nešto treba. Nemamo mira ni sekunde. Čak ni dok spavamo. Nismo mi stalno bili ljuti jedno na drugo. Zapravo smo bili nervozni. I kada sam mu to ispričala i on je lagano prebledeo. Da, oboje smo shvatili šta je to naše milo, nevino dete htelo da nam kaže. I onda smo se konačno otvorili jedno drugom. Počeli smo da pričamo. Počeli smo da izbacujemo iz sebe sve što nas muči, ono što je trebalo davno da kažemo jedno drugom. Razgovarali smo otvoreno o našem braku i svemu što nas muči. Za 14 godina, koliko smo zajedno, prvi put sam uopšte zamislila kako bi bilo da nismo zajedno. Činjenica je da je moj muž sve vreme bio prilično nestrpljiv, uvek bi lako planuo, a zapravo je bio prilično jadan i nesrećan. Sa druge strane, ja sam, kako je on to rekao, a slažem se sa njim, bila previše zauzeta sobom i decom da bi išta preduzimala po pitanju našeg braka. Bila sam konstantno puna besa i ljutnje i retko kad sam imala vremena za njega. Naravno, između nas je četvoro dece, ali ona zaista nisu i ne bi smela biti izgovor za loš brak.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: ŽIVOTARIJE
Dr Zoran Milivojević: Zašto se brakovi u Srbiji raspadaju?
“Birajući partnera, ne slušajte samo srce, spojite srce s mozgom. Osoba koju volim i veza dve su odvojene kategorije”, govori Milivojević, citirajući Stanislava Feldmana. “Često kad nađemo osobu koju volimo mislimo da će...
Dečji biseri: Moja mama je terminator, radi na terminalu
Kako se svakodnevno druži sa skoro tri desetine mališana, učiteljica Ivana Bošnjak Bošnjak neke od najvećih bisera svojih učenika podelila sa nama Deca su odgovarala na pitanja šta je to...
Pravda za baku
Autor: Zoran Milivojević Možda ste već videli kratki video raširen na društvenim mrežama i objavljen u nekim novinama, u kojem je policija na ulici zaustavila gospođu stariju od 70 godina,...
Kako ostati normalan u karantinu?
Sve znate. Informacije stižu sa svih strana. Tačne informacije, lažne informacije. Previše informacija. Policijski čas. Karantin. Pandemija. Strah. Panika. Neizvesnost. Očaj. Usamljenost. Bespomoćnost. Bes. Da li je normalno u ovakvim okolnostima osećati...
Nema komentara.