Rekreativno živciranje

Piše: Jasmina Jovanović

Dok sam bila dete, rekreativna nastava mi je oduvek bila nešto najlepše što škola može da osmisli i sprovede u delo. I danas kao, na žalost, odrasloj osobi, putovanja su mi bekstvo iz kolotečine, nešto čemu se uvek radujem gde god da idem i koliko god da ostajem.

Doduše, sa dobijanjem titule roditelj, svakako da su putovanja malo izgubila na čari, samom činjenicom što moram da ponesem sve, od termofora do kišobrana, i ne smem da zaboravim ni jednu lekciju privatnog medicinskog fakulteta, koju sam stekla kao neko ko je već osam godina mama. Znate već – antipiretici, analgetici, antihistaminici i svi ostali –etici… Rečju, putovanja su poželjna i divna, mislila sam ja do pre neki dan…

Ljubav prema novcu

Tog dana je Teodora, koja uvek utrčava u kuću kao Čučuk Stana, i sa vrata viče: „Stiglaaa-u kuću!” ušla pre ranca (koji inače ubaci čim nogom otvori vrata), veoma dostojanstveno, i sa osmehom na licu. Znala sam da se nešto značajno dogodilo, pomislim, garant je ponovo dobila neko od pisama svojih malih obožavalaca… Ali ne, nije to bilo po sredi. Pismo je bilo za mene, tj. za sve nas roditelje, i jedina ljubav koja se iz njega dala pročitati je ljubav turističke agencije prema novcu. Da, pogađate, bila je to ponuda za rekreativnu nastavu. I to jedna od onih „Hičkok je odredio cenu!” Dobro, neću komentarisati destinaciju, cela Srbija je lepa, stvarno to mislim, i od nečega se mora početi, ali zašto krajem oktobra, pitam se ja.

Mamine paranoje

I, onda kreće roditeljska paranoja, baš u stilu one narodne „Ne dao ti Bog ono što ti majka pomisli!” Onda je krenula agonija. Ok , pustićemo je, naravno da hoćemo, iako je skupo, a baš smo se ispucali nabavkom zimnice, ogreva i opremanjem za školu u septembru, kao i kupovinom zimskih cipela za celu porodicu, ali kako da ja znam da će autobus biti ispravan – skoro smo čitali o jednom neispravnom, iako su ga nadležni organi pregledali i utvrdili da je u redu, da vozač neće biti pod dejstvom alkohola. Nedavno je jedan bio, iako je decu vozio! Dalje, ne znam da li će pasti sneg, jer to je planina, što da ne padne, i šta ako ga onda deca dočekaju u jesenjoj garderobi? Da li će im hrana biti bakteriološki i higijenski ispravna i ukusna, naravno, da li će imati grejanje u tom odmaralištu, dovoljno pokrivača, toplu vodu, čiste toalete, da nema tamo u osoblju neki manijak u najavi, ne daj Bože ili neki pedofil! E, ova misao me je sledila. Mog muža je sledila pomisao da je meni tako nešto palo na pamet! A onda se iznervirao i rekao da previše dugo pamtim naslove iz crne hronike i da, ako tako nastavim, lepo ostavim dete kod kuće i ušuškarn je pod stakleno zvono! Postoji ona narodna izreka „Otac kao kolac!” Nisam samo načisto da li se to odnosi na beskorisnost očeva ili odsustvo sentimentalnosti.

Simboličan džeparac

Kada sam, nakon par dana, preživela pomisao na ono najgore, gore pomenuto, uhvatila me je panika – kako joj sve kupiti za put, počevši od kofera na točkiće koji nemamo, a koji odgovara njenoj građi, jer su joj svi naši preveliki, pa do toga da treba da kupimo novu pidžamu, veš i čarape. Stvari su krenule da se komplikuju…0 ovom mesecu imamo dva rođendana, a u idućem slavimo krsnu slavu, naravno kao Ivkovu. Hoću reći, ili ide sa postojećom pidžamom i koferom, ili ne ide! Naša mudra učiteljica je olakšala izbor, rekavši da ništa novo ne nose, jer su velike šanse da to novo izgube, oderu, pocepaju, ogule i isflekaju. Sada se tek pitam šta mi je sve ovo trebalo. „Džeparac neka bude simboličan,” reče ona. Da, to sam naučila na prošlogodišnjem jednodnevnom izletu, jer se moje dete sa posete groba Desanki Maksimović i Brankovini vratilo sa kompletom veštačkih kineskih noktiju u šest boja!

Pamet u glavu

I kada sam već bila na izmaku snaga oko organizacije Teodorine rekreativne, setila sam se svojih smirenih i uravnoteženih roditelja, koji ne bi ni pomenuli rekreativnu, a na svaku su me slali, do onog trenutka kada bi mi pakovali torbu (ne kofer sa točkićima) i pravili sendviče za put. Dostojanstveno bi stajali ispred autobusa, ponosni što sam dovoljno velika da idem negde bez njih i mahali isprativši me sa osmehom i samo jednom rečenicom uvek istom: „Pamet u glavu, Jaco!” Sada, mnogo godina kasnije, pitam se da li sam ja bila savršeno dete ili su oni bili savršeni roditelji. Ili je samo ovaj svet danas totalno nesavršen i opasan?

Izvor: Detinjarije.com

Novi trend: Škole zabranjuju najboljeg prijatelja

Dečice, hvala što ste razumeli naš neodlazak na more

Zašto škole ne treba da uče decu kritičkom mišljenju

Učiniću sve da se moja deca zbliže sa decom mojih braće i sestara

Iskrena ispovest mame: Evo kako je zaista kad imate jedinca

Piše: Martina Friganović U jednoj od prošlih kolumna pisala sam o svojoj odluci, još uvijek ne definitivnoj, da ostanem na jednom djetetu. Dok još uvijek promišljam i razmišljam o eventualnom...

Kafić ili dečiji vrtić?

Evo divne prilike da se zamenjuju teze, da se bonton i sentiment nadmeću ko je bitniji, da oni koji imaju DECU smatraju da se samo zahvaljujući njima kugla zemaljska okreće,...

Kad čujem rečenicu „MENE MOJA DECA NE LAŽU“, moj regularni pritisak 90/60 skoči na 140/90!

DECA NE LAŽU! Koliko puta ste u životu izgovorili ovu rečenicu? „MENE MOJA DECA NE LAŽU!“ Nekad s naglaskom na „mene“. Nekad s naglaskom na „moja deca“. Ali, da ne...

Mama kako uvek znaš da li je to pčela ili muva?!

Jovana Bila Dubaić Dečija radoznalost Deca su po prirodi radoznala. Postavljaju milion pitanja na sat. Često nam je to dosadno, a smišljanje odgovora naporno. Ali, važno je da ne sputavamo...