Rivalstvo među braćom i sestrama

A kad bi trebalo da se umešate? Uplićite se što je manje moguće!

Jedna od posledica tabua koji okružuje agresiju jeste i to da roditelji brinu, žale se i traže savet ako među decom ima otvorenih i telesno agresivnih kontakata. Ukoliko je razlika između prvog i drugog, ili drugog i trećeg deteta četiri ili više godina, to je gotovo neizbežno. Broj porodica u kojima među braćom i sestrama vlada neprestani sklad u svakom slučaju je mali. Svojevremeno je psihologija sukobe između braće i sestara objašnjavala „ljubomorom“ – u mnogim kulturama na ljubomoru se gleda kao na nepoželjnu mešavinu osećanja. Međutim, u većini slučajeva to osećanje je mnogo razumljivije i logičnije nego što slutimo: sa svakim novorođenčetom smanjuju se vreme, ljubav, pažnja i energija roditelja koji su još donedavno pri padali svakome od dece, tako da je lako zaključiti da se deca bore za ono što je preostalo. Uz to ide i činjenica da se u svakoj porodici s više dece dešava isto što i u svakoj drugoj grupi: mora da se uspostavi neka neformalna, ili formalna hijerarhija – bez obzira da li stavovi roditelja tome protivreče. Ako se grupa sastoji samo od dečaka, ili su dečaci u većini, svakodnevno će se međusobno koškati, kako bi stalno iznova učvršćivali svoju unutrašnju hijerarhiju. Biologija i psihologija pobeđuju svaku ideologiju.

Hijerarhija među devojkama i ženama uspostavlja se na manje direktan, suptilniji i prefinjeniji način. Majke više brinu zbog sukoba među decom i više im je stalo do sloge nego njihovim muževima, ali moraju da se pomire s tim da kod dece ne može sve da se odvija harmonično!

A kad bi trebalo da se umešate? Uplićite se što je manje moguće!

Razlog za ovako jezgrovit odgovor je sledeći: što se više mešate u sukob svoje dece, više im saopštavate da ste vi odgovorni za način na koji izlaze na kraj sa svojim sukobima . za to, međutim, mogu biti odgovorna samo deca, a ne vi, i ona to moraju da shvate. Vi ne možete da rešite njihov sukob, ali ako intervenišete dovoljno često, a uz to nastupate odlučno, može se dogoditi da decu primorate da svoj sukob prebace na neki drugi teren, a tada sukob postaje podliji.

A ako više ne možete da podnesete buku? Pro šetajte, idite u svoju sobu, ili pošaljite decu napolje, da biste imali mira. To je vaše pravo, a time deci ne nanosite nikakvu štetu.

Ali šta ako mlađe dete krvari kad se vratite? Zagrlite ga, poljubite, i zbrinite mu povredu!

Jedina uteha koju u ovom slučaju mogu da vam ponudim jeste da većina braće i sestara na taj način izražava uzajamnu ljubav i povezanost. Kad uđu u pubertet, borbe će prestati i videćete da su deca izgradila upravo onaj topao i drugarski odnos koji ste priželjkivali kad ste odlučili da donesete na svet još jedno dete.

Sukob među decom, baš kao i ponašanje jedinaca koji traže sukobe, odražava sukob koji se među roditeljima otvoreno odigrava, ili pak oni pokušavaju da prikriju. Pošto u ljubavnim odnosima sukobi ne mogu da se izbegnu, najbolje što za svoju porodicu možete da uradite jeste da naučite kako da s njima postupate na konstruktivan način. Što je način na koji sa sukobima izlazite na kraj plodonosniji, utoliko pre će i vaša deca biti u stanju da se opuste i vode sopstveni život.

Naposletku, to je i deo stvarnosti: deca često doživljavaju iskustva koja ih zbunjuju i sebe doživljavaju kao bezvredne u odnosu s nastavnicima, bakama i dekama, ili drugim važnim odraslim oso bama koje posmatraju kao uzor, pa zatim tu svoju nelagodnost donose kući, gde se možda ponašaju neobično. Život nas ponekad povređuje, to je tako i niko to ne može da promeni.

Odlomak iz knjige: