Roditelji forsiraju decu u strahu od osrednjosti

Većina ljudi se ne miri sa tim da su prosečni, već bi po svaku cenu da budu izuzetni – u lepoti, pameti, sposobnostima. Sve počinje u detinjstvu, roditeljska ambicioznost, neobjektivnost i forsiranje mogu biti fatalni

Ja sam prosečan čovek. Nisam posebno lep, hrabar, ni pametan. Radim običan posao u kom sam dobar, ali ne sjajan. Moje dete nije najpametnije, najlepše i neće biti Novak Đoković kad poraste. Kad malo bolje razmislim, ni po čemu se ne izdvajam od većine ljudi koje znam.

Kada ste čuli ovakvu ispovest? Verovatno nikada, jer većina nas želi da misli o sebi kao o natprosečnima u nekom aspektu – lepoti, pameti, sposobnostima. Od ranog detinjstva, uče nas da je trojka najgora ocena. A, onda odrastemo uvereni da smo četvorke i petice. Tražimo mane manekenki koja reklamira veš ne bismo li sebe uverili da bi sa šminkom, uz fotošop, svi bili zanosni. Ne pristajemo na prosečnog momka, jer možemo mnogo bolje od toga. Ako ne možemo, izdižemo prosečne partnere, hvalimo se njihovim talentima i vrlinama, koje kompenzuju ne tako sjajan izgled ili ponašanje. Takmičimo se da deci damo što luđa imena, da ne bi imali imenjake i tako bili posebni.

U bežanju od proseka ohrabruju nas moderni “lajfkouči”, životni treneri koji savetuju da to nikako ne prihvatimo jer će nam i život biti osrednji. U seriji saveta “kako da budete izvanredni”, predlažu da krademo trikove od natprosečnih. Da ih posmatramo. Da ustajemo kad i oni, jedemo istu hranu, praktikujemo iste vežbe, usvajamo iste mantre. Ako budemo istrajni, postaćemo izuzetni. Ali, da li je zaista tako? I da li je, uostalom, prosek toliko loš?

Jeste u slučaju kad se odnosi na konformizam, jer se tada gubi individualnost, primećuje Ivana Đorđević, OLI psihoterapeut pod supervizijom. U ostalim slučajevima, reč je o kategoriji koja je postala neželjena, jer podrazumeva da moramo da se izdvajamo ako želimo da budemo društveno prihvaćeni i poželjni. Ali, nije uvek tako bilo.

– Pre samo nekoliko decenija, u jednoj zemlji na brdovitom Balkanu, postojalo je društveno uređenje u kome su vrednosti bile potpuno drugačije od današnjih. Tada nije bilo važno “biti natprosečan”, već biti drug, pomagati slabijima i u tome naći zadovoljstvo. Tada su se grupni sportovi igrali da bi ojačali drugarstvo, a danas je važno pobediti. Tada su oni ispod proseka imali prednost, a oni iznad su nalazili zadovoljstvo u svojoj natprosečnosti jedino kada je bila u službi slabijima – podseća sagovornica “Života plus”.

Danas, prosek nas asocira na sve što mrzimo: na neuspeh, nesposobnost, pad. A to su odrednice koje moderno društvo ne priznaje.

– Sada smo tu gde jesmo. Kapitalizam. Društvena očekivanja. Ko je slab, biće progutan, a ko je natprosečan, može obezbediti sebi bezbednije mesto. Te tako kad tata vodi dete na trening, kaže mu “Sine, učini me ponosnim” umesto “Sine, uživaj u svom detinjstvu”. I tako deca traže prihvatanje i ljubav roditelja, kasnije vršnjaka, države, društva, preko pogrešne pretpostavke da ako nismo natprosečni, onda ne vredimo – ističe psihoterapeut.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: