Muzeji
Muzeji su bili naročita radost i novost. Pretpostavljam da znate da kod nas te ustanove uglavnom ne rade. Ako i rade, muzeji su uglavnom „nemi“ i nedruželjubivi prema najmlađim posetiocima.
Prelep prizor, u skoro svakom muzeju u kom smo bili, bile su grupe dece raznih uzrasta, koje sede na podu i slušaju predavača. Ti predavači su sa puno strpljena i mirnim tonom govorili o temama koje su nove i verovatno malo dosadne. Sa sobom su uglavnom nosili čarobne kutije pune predmeta koje deca mogu da „gledaju rukama“ jer deca tako najviše vole da gledaju. Baš je dobro kad u muzeju postoji nešto što može da se drnda, cima, trese, lupka, mrda i da pritom proizvodi nekakav pokret ili zvuk, promenu boje,…
Tako zaigrana deca bila su mirna, izvesno je da će dugo pamtiti ono što su tada učila.
Muzej Mercedes-Benca, osnovan 1923, premešten 2006, jedan od najposećenijih muzeja u Štutgartu. Okretanjem diska puni se baterija koja pokreće autić na pisti. Ubrzo bi se baterija ispraznila i autić bi stao. Deca su stalno morala da vrte disk ako su želela da se autić kreće.
Muzej Poršea, osnovan 1976. Na ovom mestu u muzeju, zvuk sa vibracijom je mogao da se čuje samo ako bi se laktovi stavili na ova mesta. A onda je doživljaj bio izuzetno autentičan, kao da ste na trkačkoj stazi.
Muzej muzičkih instrumenata. Od vrha do drške kišobrana, pomoću kočnice od bicikla, zateže se struna po kojoj onda može da se svira gudalom. Flaše su napunjene različitim količinama tečnosti tako da lupkanjem svaka proizvodi drugi ton.
Sa nama je bila grupa školske dece i ova gospođa, inače multiinstrumentalistinja, im je govorila o nastanku instrumenata i svirala kako bi im ilustrovala priču. Deca su sedela na podu i bila mirna kao bubice. I mi smo bili mirni kao bubice. Iako ne razumemo nemački, bilo je divno slušati je.
